Zora

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 359

„...Устата ми не 1де запЂИ Шони за теоЂ лђжливи ! И ти, О гусло, ОНЂМ15И ПрЂДЂ б-вснит® тирани! За наш'тЂ болки само пђи За наш'тЂ лмти рани! " Колика је снага и јачина у оним узвицима: Гусле, гусле! Рајо, рајо! Колико је значења у оном изразу: српске гусле! Ово се потоње види јасно и из тога, што брат Бугарин обигра српско име, те стаде давати гуслама лекције, о чему све треба да пјевају. У пјесничким је љепотама пјесма врло много изгубила. Ви не видите, по оном дивном Змајеву уводу, како се сунце на заходу распрскава у драго камење, не вивидите оног дивног и потресног сјаја, којим трепећу сузе тужне раје. Тој заносној српској интродукцији треба да одговара ова бугарска: „Дт>лбока нош,б отдавна вечЂ Надт, Скопскии (!) краи царува; И нипз,о, нишо надалечт. Отдавна се не чува." Ви не видите и не чујете мамених корака пашиних, не знате за његов бијес, што му кида груди, не разумијете старчевих мука, не видите блједила на његову лицу ни дрхтања на његовој, иначе снажној, руци. Једном ријечју: не видите ни Змајева гуслара, ни Змајева Топал-паше. Само.. . видите ипак множину стихова, који силовитим описивањем хоће да измуцају оно, што Змај тако природно прича. Или зар то није силовито описивање, кад се у уста гусларева стављају двије пјесме, које он почиње да пјева пред пашом, док у Змаја гуслар само сузе лије, подиже дрхтаву руку с гудалом и опетје спушта. А суза јој рјечитији израз него ли стотина оваквих описа! Па онда вијерност пјесничке приче! Змајев гуслар гине од унутрашњег бола, од туге за својим синовима, ако хоћете од превеликог српског поноса. Овај гуслар пада од убилачке руке пашине: Но ш смции мигг хандокарЂ заби —- Вг грлдит^ђ му пашата." Ту не видите да се десна

рука к челу диже, не видите оног смјерног и покајничкОг сагињања, да се цјеливањем даде велики значај српским гуслама, па не видите ни блијеска оштре турске сабље, која се омашћује рођеном пашином крвљу, не видите просто грозне трагедије. Видите само настојање, да се из нечега створи тако рећи ништа. Змајева пјесма има два одјељка, бугарска четири. Змајева пјесма има тридесет и три строфе, бугарска има чегрдесет и три. Па се ипак запита човјек, чему толики одјелци и толике строфе? Ето толико их се накупило, па опет не исказаше оно, што је у Змаја тако јасно и видљиво. Он нам на крају своје пјесме у неколико оправда Топал-пашу, задоби нас за њ, учини нам га симпатичним, учини да чисто оплакујемо његову смрт; брат га Вугарин остави да живи, да носи на души још један тежак гријех — смрт старца гуслара. Ми жалимо, али не поету, који мора да се доста намучио тражећи оне силне и непотребне риме, (јер се у њега римује први стих с трећим, а други са четвртим, док у Змаја само други са четвртим), него жалимо, што се пјесничке мисли и идеје не приказују вијерно, и што се оне на неки начин профанишу, што се публика бомбардује оноликим празним стиховима, што бугарска књижевност нема вијерна или барем тачна пријевода ове красне баладе, и на пошљетку, што коцка паде баш на овога непознатог поету, да је он пресади у бугарски језик. Може бити да је он сирома хтио да вуче капитала и да импонује некоме својом слободом и својом самосталношћу у превађању, можда је хтио показати, да он ни при таквој једној работи не ће да буде зависан од Србина! Али ето... свака слобода има својих граница, а многа самосталност (која би се често могла назвати тврдоглавошћу) претрпи често потпун фијаско... Па нека онда каже когод, да г. Недић нема право, што обраћа нашу пажњу на „српске писце у страним пријеводима", и то поглавито, шта се преводи, од кога се преводи и — како се преводи. Јасциез.