Zora

Стр. 328

3 О Р А

Бр. X.

ље прошла него све моје дојакошње приче, али како ми то околности, а нарочито повериоци не дозвољавају, то ћу ипак учинити нешто, чему се ниједан кредит, ни завод у Србији неће противити. То нешто огледаће се у саонштењу његове последње (дакле тристоните) посмртне беседе, која још нигде није штампана. Читаоци ће по њој оценити и све остале. * Знам, баш је пролеће било; леп дан како је јаком Богу вољ,а, а он погружен стоји покрај отвореног гроба, чита своју беседу слабачким и дрхтавим гласом, али ипак дирљиво и са аФектом. Ко се тада није заплакао, знак је да и није имао срца. Истина, он је и није дочитао, јер га напрасан и силан кашаљ у мало није угушио, али су је ипак многи заинтересовани после тога прочитали и пролили накнадно још неколико сузица. После два дана и његова је племенита душа отишла Богу на истину, а већ трећег дана под ноћ његови земни остаци уживаху слатки покој недалеко од вечне куће блажене покојнице, коју је последњу прославио у своме кратком а плодну животу. Не мислим никоме да пребацујем, али ми је ипак врло тешко и не могу тек олако пропустити. — Помислите само: да се бар когод нађе да ма једне прозбори над њим грешним! Стидно! А он, јадник, као што рекох, могао је написати три стотине посмртних беседа све за друге па још никад и не почашћен! За име Бога, да бар један од оних указима прослављених изађе да само ма уста отвори над њим јадним, него је сахрањен невиђено и нечујно, тако рећи, без икакакве пратње, јер

је, на његову несрећу, у то време владала и некаква заразна болест. А то су ови, које поменух, заиста требали учинити као већ мртву и безопасном човеку, као своме несуђеном колеги, са основаним обзиром на његове њиховима равне квалиФИкације и на његове праведне и до гроба упорне претензије на шупљу бесмртност. Најзад, свеједно. Види Бог! Тако ће се зар и њима вратити. * Од речи до речи беседа, о којој је реч, гласила је овако: Тускни зборе! Пред нама леже земни остаци једне узвишене жене, племените мајке и идеалне супруге! Као жена — покојница није оговарала. Као мајка — није безузрочно тукла и штипала своју милу дечицу, ову неутешну сирочад, која ево око нас тужно цвили.*) Као супруга — ах, то ће најбоље знати њен давнопреминули друг, који и на оном свету јамачно још није заборавио њене укусне локумиће!... А шта да речем о њеним другим врлинама, којима се ни број не зна? — Боље је да ћутим, јер би нас то далеко одвело. Оокалошћени зборе! Кад добро и скроз промотримо живот, тај, како се песници изражавају, пролазни сан, не можемо на ино а да се не запитамо: паштаје тај живот и у чему се он управо садржи ? Ја на то дирљиво питање нећу овом приликом одговарати, а поглавито с тога, што сам те своје властите ФилосоФске закључке већ изнео

*) Душе ваља, овде се беседник мало пребацио, јер је покојница у животу свега имала једно дете, управо један зачетак, које је још као недоногаче отишло Богу на истину.