Zora

Стр. 364

3 0 Р А

Бр. XI.

научни центар јаче кристалисао, Нови Сад је све више у томе попуштао. Прво Друштво Српске Словесности, па Учено Друштво, а на пошљетку Српска Краљевска Академија, па онда друге просвјетне и научне установе у Биограду, којима се доцније придружише Коларчев фонд, Чупићева Задужбина, Српска Књижевна Задруга и други фондови , учинише да Матица Српска из године у годину губи од оне важности, коју је некада имала. Што се год јаче развијао „Гласник", „Глас", „Споменик" и „Годишњица", „Летопис" је све јаче слабио, а око њега све мање и мање некадањих његових сарадника. „Летопис" је све теже дане преживљавао, јер је око њега све мање било научника и књижевника. Све је њих привукао Биоград. Па ипак Фактори око Матице нису знали да схвате нове српске прилике и да воде рачуна о новом српском књижевном и научном центруму. И ако су видили, да су се редови око Матице разредили, они су се ипак тешко рјешавали, да признају ново стање ствари и да Матицу врате на оно, зашта је она и установљена — на издавање срмских књша. Они су хтјели, да Матица Српска и даље остане неки књижевни и научни завод, и то у Новом Саду, гдје данас има мање српске интелигенције, него што је има у недавно ослобођеном Нишу. И ако су видили, да Летстис кубури са радном снагом, да једва излази, опет нису се ријешили да изврше ону реФорму у Матици, која би јој дала нове животне снаге, и чији би нов рад користио српском народу. Мјесто свега тога, 1879. године ријешено је, да „Летопис" по ново излази четири пута годишње и да доноси забаву. И „Летопис" тако

излази ево пуних 20 година. Садржина му је некада боља, некада гора; али тек он није вршио никакву службу, он никакву корист пружио није народу. Он нити је био научни зборник, нити је био журнал, нити је био забаван, а још мање књижевни зборник. Поред народне приповијетке, пјесме или умјетничке приповијетке, долазио вам је чланак научан или грађа за историју. Тако да је „Летопис" био све и ништа. Лешоиис је требало оставити какав је и био и издавати га годишње, па у њем прикупити грађу за историју српскога народа и српске цркве и књижевности, а Матица је требала приступити ономе послу, који је предузела Српска Књижевна Задруга. Али се Матица Српска тога посла стидила. Њој је било зазорно спустити се тако ниско. Она није хтјела да изгуби свој стари ауторитет. Она је и даље хтјела да игра улогу неке Академије. Што није хтјела Матица, и што је њој са онаквим Фондовима било са свим лако, учинила је Српска Књижевна Задруга. Почела је без и једне паре, па је за осам година свога рада, без икакве државне помоћи, постигла такав успјех, да јој се мора поклонити. Да је Матица Српска хтјела приступити такоме послу, не би била потребна Књижевна Задруга. Данас кад је она ту, кад она тако успјешно ради, Матичин положај још је тежи. Њој је била неминовна нова реФорма; али се и сада требало осврнути на прилике и потребе српскога народа и српске књижевности, па према тим приликама и потребама удесити те реФорме. Је ли их удесила? — Одмах ћемо казати да није. Матица Српска својим најновијим кораком, опет није