Zora

51

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 403

Мучање, којијем су се очекивали догађаји, прекинуо је жубор у народу. Палурино име ишлоје од уста до уста; гњевно нестрпљиви бивали су тамо и овамо. На путу преко ријеке није било нигдје видјети кас коња; Фалиле су свијеће; дон Консоло није хтио без њих да изнесе мошти, нити да отпочне заклињања; а опасност је била ту близу. Страх је хватао сву ону свјетину, као сакупљену стоку, која није смјела више ни очију да подигне пут небеса. Заталасаше се груди женскиња, бризнуше плакати и на глас оног плача нека виша страва спопаде и поче гушити духове. И тада већ једном звона забрујаше. Па како су мједена звона ниско висила, мукли звук брецања прозуја поврх глава свију, те се неко непрекидно јаукање ваздухом разлијегало. — Свети Панталеоне! свети Панталеоне! То је био огромни једногодишњи усклик очајника, што су вапили за помоћ. Сви на кољенима, са раскриљенијем рукама, блиједијем лицем мољаху. — Свети Панталеоне! У то показа се на црквенијем вратима посред дима двију кадионица дон Консоло, који се сјао у љубичастој златом везеној одежди. Високо држаше сребрену св. руку и заклоњаше зрак, гласно изговарајућп латинске ријечи: „ЕЂ ЈМеШшз 1шз аепз зегешШет оопсес1еге сИсргепа. Те го^апшз, аисН поз!" Чим свјетина угледа св. мошти бијаше ганута до лудила; кроз свијетли вео од суза очи њезине мотријаху чудотворни небески сјај, који је излазио из трију прста високо уздигнутијех ради благосиљања. Рука изгледала је у зажареноме зраку много већа; зраци румене зоре дадоше разноврсне боје драгом камењу; мио мирис од тамјана брзо се ширио до ноздрва вјернијех. „Те го«'апш8, аисИ поз!" Али тек што рука бијаше поново унесена у цркву и звона умукнуте, у тре-

нутној оној тишини зачу се негдје близу звекет звончића на цести од ријеке. Тад нагло похрлише к оној страни, и многи рекоше: — Оно је Палура са свијећама! Палура долази! Ево Палуре! Товар је ступао напријед шкрипајући по пијеску, кораком толике сиве кобиле, којој се на сапима велики рог од жутога мједа сјајно блисташе попут лијепога полумјесеца. Тек што Јаков и остали ступише преда њу, мирна она животиња стаде, силно духајући кроз ноздрве. Јаков, који се први приближио, одмах угледа на дну терета преваљено, опружено тијело Палурово све искрвављено, те стаде јаукати, машући рукама пут свјетине: — Мртав је! Мртав је! III. Тужна вијест распространи се као муња. Народ се стаде окупљати около товара и отезати врат, да штогод види, не помишљајући више на страшила и пријетње с неба, ожалошћен новијем неочекиванијем догађајем, природном оном дивљом радозналошћу, коју људи осјете кад угледају крв. — Је ли мртав? Како је умро? Палура лежаше на узнак на даскама са широком раном по сред чела, подеранијем ухом, одераним рукама, боковима и једнијем бутом. Млаки крвни поточић циједио се кроз очне шупљине све доље до браде и до врата, шкропио му кошуљу, правио му црнкасте грумичке на прсима, на кожном пасу па све до гаћа. Јаков стајаше нагнут над онијем тијелом; остали сви наоколо помњиво стајаху, прислушкивајући; свјетлост румене зоре обасјаваше смућена туробна лица; за вријеме онога мучења са обале ријеке допираше крекетање жаба, а слијепи мишеви пролијетаху тамо и натраг тик до глава. На један пут Јаков исправи се те, окрвављеном јагодицом на лицу, повика: — Није умро. Још дише!