Zora

Стр. 26

3 0 Р А

Бр. I.

алност. Шта више у великим литературама европским имало би више смисла говорити о школи овога или онога писца него код нас, јер ондје доиста има писаца, који оличавају читаву школу, правац један. А да ли је у Бранку оличена школа која се по њему називље, или у Војиславу његова? Војислав је толико прави пјесник да га не треба бацати у једну врећу с Митровићем и т. д. И Бранко је толико мали да није могао ударити у калуп свој Змаја, Јакшића, Лазу Костића, нити је превазишао Његоша, да друге и не спомињем. Нешто им је дабогме свима заједночко — рецимо полет у јуначку прошлост, —• али то нити је специјално Бранково, што се на Бранку најпотпуније истиче, нити она црта, што је специјално његова, карактерише и друге пјеснике наше. Хоћемо јасне дефиниције, јер одавно је већ Паскал рекао да је прва погодба правилном суђењу јасно, одређено дефинисање. Како можемо конструисати читаве школе, кад не знамо ни суштину појединих писаца, а камо ли шта их међусобно спаја, а шта раздваја. Ми не знамо на пр. шта је индивидуално Бранково, а шта типско његова времена, него направимо збрку од тога двога, крстимо је Бранкова школа и стрпамо у њу све до најновије школе, коју тако исто направимо према „отприличном" мишљењу каквог критичара, којему је за то најјачи разлог, е, па дотле, а куда ћеш више?! Кад је уз Војислава Дучић — шта још више треба, школа је готова! Школа при свем том остаје и даље висећи у ваздуху, докле год се не увиди да без ваздуха, без школе није ни Бранко, ни Војислав, ни Лазавевић. Шта је хришћанство? Неодређен појам у који улази и католичанство и православље и протестанство и безброј разних секата. Свијет и живот не управљају се, не дотјерују се ни према узвишеним, тако узвишеним мислима као што су Христове, него обрћу и окрећу значење науци његовој према себи. За књижевност нашу чак би и жалосно било да се све тежње

њене усредсредиле у Бранку, или сад у Војиславу. Умјетност је наша ишла и иде правијим путем, него критика наша са својим дефиницијама. На завршетку још ово: У нас је обичај бранити себе указујући на лошије, слабије, незнатније од себе. То смо пренијели и у критику и не чудимо се кад се Бранко упоређује с Пачићем и т. д. Мисли се: Величина се нечија мјери према величини мањих. Али има још један начин да се неко измјери: упоређење с већим, вишим! Ја већма волим овај други начин. Беч Робонзон — Т- КбГ21 Дошло је вријеме књигама. Улица сва у снијегу, вјетарпјеваоко куће, а кад дође вече, ми утонемо у наслоњачу па читамо. Најљепше је, кад се нађе каква позната мила па ипак упола заборављена књига — така, из чијих листова мирише дах старих дана. Године нам се нанизале њихов је број меланхолички озбиљан но књига је остала, каква је била. Сувише, она је добила још једну нову драж: у њој се крије доба младости, оне исте младости, којој се ономадне чудисмо, куд нам се наједном и неосјетно утаја. Књиге имају свој датум, као и мјеста, као и људи, које смо кадгод упознали. Јер нам у сјећању остану онако, како смо их тада и само тада могли у себе примити. И кад поново изађу пред нас, посматрамо их, истина, нашим данашњим, али у исти мах и негдашњим очима. Из тога се често јави разочарање, а који"пут и појачање онога чара, који смо носили у себи, не имајући књиге пред собом. А кад не буде прекида, тада ствари непрестано гледамо опкољене првим утиском. Та на том се, као што је познато, оснива оданост и занетост остарјелих супружника, који суједно према другом вјечно њежни. Илузија радо