Zora

Бр. I.

3 О Р А

Стр. 27

иде старим. путевима. Био је једном некакав дука од Сен Симона, који се на прозоре своје драге свагда пењао по свиленим љествицама, па кад га послије изневјери младићка снага и окретност, тада су га слуге дизале на свилене љествице. Тада се опет осјећао млад. На таким истим старим путањама наћи ћете п илузију књига. То ми је ових дана показао један мали човјек, који ми добро мисли. Има му осам година и почиње (у књигама) пут око свијета. Сан о другим земљама већ га заноси, и сад је читалац туђих пустоловина, док не буде имао својих рођених. Робинзон Крусе је сад његов мили јунак, и ових дана ме нагна да и сам прочитам чудесан живот његова љубимца. Доиста, то је књига, која нас као прави пријатељ свагда обрадује, кадгод се с њом сретнемо. Ко свом частољубљу даје велика полета, тај би требао да жели, да створи дјело, које ће се увијек допадати дјеци, а које ни старији неће одрипати. То је Робинзоч. Колико се смисла крије у простоти ове књиге, како је величанствена њена невина мудрост. ДеФоејебио већ сталожен, многоискушан муж кад ју је писао, и искуство говори из сваке ријечи. Живот му је био учитељ. Познато је, да су као основи овога дјела послужили истински догађаји једног енглеског поморца. Али узвишена примјена на живот својина је пјесникова. То је идеална васпитна књига, јер раскрива веома простране хоризон ге, а ипак је скроз и скроз пуна практичке мудрости. Робинзона је, чини ми се, само Енглез могао написати, он је поникао из енглеског духа, и за ова два стољећа, од кад он утиче на људе, он је без сумње јако утицао на енглески карактер. Тежња ка чудним доживљајима али без маштања — то је најјасније обиљежје Робинзона. Прије њега су се други морепловци и витези, у причама и у истини, отискивали на широку пучину, да нађу златно руно или плави цвијет, да се боре са аждајама, да траже нестале принцесе, да

истргну Јерусалим из руку селџучких —■ укратко, гоњени каквом било великодушном идејом. Робинзон оставља завичајне обале само за то, да би у удаљеним крајевима свијета садио шећер и памук. Он је ироичан трговац или предузимач. Истина, његов би нам пјесник као хтео да докаже: да млад свијет не треба да се усуђује на пространу, непознату пучину морску. Али тому се мнијењу противи читава радња и све оно што из ње проистиче. Чак и кад човјек бродолом претрпи — јасно се може прочитати у овој књизи — он још није пропао, само ако је — човјек. Зато и признајемо Робинзона — има већ двјеста година — као првокласно одлично дјело, јер се то у њему садржи. Мекушну обазривост старих тетака: да дијете лијепо чува своју кућу, јер му се изван ње може и што рђаво десити — то нам Робинзонова повијест неће да улијева — она нас учи прије противном. Да се ту хтјело дјечаке и младиће одвраћати од морепловства, онда би са логичке стране много умјеснији био опис смрти Робинзонове при бродолому. Поморац се може утопити. То је тако позната ствар, да жене, на неким обалама — на пр. на нормандијској, фландријској и холандској, — увијек носе црнину, јер су непрестано у жалости за својима, још живим, али на море отишлим мужевима и синовима. А људи се ипак пркосно пењу на бродове. Истина је ово: ко хоће на море, мора бити човјек. Стога треба да има и помоћно, одбранбено средство, које ће га спасти. А то средство не смије пропасти ни при каквом бродолому, и стога се мора састојати више из унутрашњих особина, но из спољашњих предмета. Човјек мора имати душевну јачину, прибраност, окретност, стрпљење, приљежност. Тада никоја несрећа није тако велика, никакЕО острво тако пусто, да се до часа ослобођења не би могао обдржати. То је та прекрасна поука из Робинзона. Она нам може послужити, ма како да смо стари или млади. Да нам ју ко саопшти у виду пропо4 *