Zora

Бр. И.

3 0 Р А

Стр. 55

и последња. појава: на нову годину. Долази улак с Ријеке и јавља од стране сердара Јанка да су тамо сви Турци побијени или утекли и да је и сам град Обод разорен. Затим се чита и писмо кнеза Николе у коме се јавља да је такав исти успех и у Црмници: и тамо Турци побијени и тамо град њихов разорен. Све ове појаве несумњиво сликају истрагу потурица, и њих и сам Г. Решетар признаје као такве. Код њих се на први поглед јасно види смисао, нити може бити каква неспоразума односно њихове везе са главним предметом. Затим има других појава, које Г. Решетар сматра као одвојене од главног предмета и чија веза с предметом одиста није јасна на први поглед. То су (ми изостављамо епизоде) прва појава у којој је представљена скупштина у очи тројичина дне, 1 затим она кад долазе гласници везирови, она с Драшком после, она са сватовима и она друга с гхокајницама, и најпосле појава бабе. Али и те појаве имају везе с главним предметом и ми ћемо покушати да ту везу одмах и покажемо. Учинимо то најпре за прву појаву. Веза ове појаве с главним предметом изгледа, до душе, већ на први поглед јасна и ми је не бисмо морали ни доказивати. Скупштина је сазвата да већа о истрази. Мићуновић изрично каже владици: да ли ово светковаше није на кому си сабра Црногорце да чистимо земљу од некрсти?, и тиме јасно означава циљ и улогу ове скупштине. Али та веза ипак, с једне стране, изгледа сумњива, и зато је морамо дискутовати. Скупштина ова, наиме, нема никаква резултата. На њој се не већа ништа. Сем ових цитираних речи Мићуновића, немате ни једне више која би се

1 Г. Решетар, додуше, не убраја и ову појаву међу оне које сматра да се могу истргнути без штете по радњу спева, него само приговара неким деловима њеним. Ми, међутим, имамо замерке које се на њу у целини односе и зато и њу у ову групу убрајамо.

на истрагу односила. Владика сам шета пољем а главари хватају јаребице или броје колико пута чија пушка одјекне. Скупштина је доиста остала само „светковање"; договор завереника изметнуо се у једну обичну преславу сеоску. Појава ова, дакле, изгледа излишна. Није излишна међутим. Она је за то ту (бар тако можемо тумачити) да покаже важност кнезова, важност која одговара Његошевој концепцији догађаја. Према оном што смо раније рекли, владика није смео да загази у рат док се добро не осигура са стране братстава. Он се морао бојати (и он то и каже, видели смо) од братстава у којима има потурчењака, морао се бојати освете њихове и страховати да се после покоља потурчењака, баш због тих потурчењака, не заметне покољ и међу хришћанима. Он је морао зепсти да се онај свети бој који је он мислио започети у име вере, народа, државе, не изокрене у један племенски и братствени покољ, крвав, безуман, који ће сахранити Црну Гору. Њега је мучило то што главари траже истрагу по што по то, наивно, као јунаци жељни боја, не разбирајући хоће ли бој бити на добро или зло. Ако су они јунаци, није ни владика кукавица, и, ако је за тим стало, он ће одмах почети устанак. Али само да има ко да га увери да братства неће светити потурчењаке! Како би било да пита кога? Али кога ће? Мићуновића (ми ређамо само оне који говоре на овој скупштини, који дакле суделују у овој појави), Мрваљевића, Раслапчевића? Шта му ти хајдуци могу рећи? Њих владика, ако му затреба, може послати да нападну Турке негде на граници, али се не може од њих извештавати о стању у земљи. То су слободни хајдуци а не мирни домаћини, згодни за четовање али не за управљање. Њима није ни поверена управа ни једног дела земље: они нису ни сердари, ни војводе, ни кнезови. Тако, да узгред кажемо, владика не може питати ни оног Обрада који се и на тој скупшгини однекуд нашао. Да пита сердаре и војводе: Јанка, Радоњу,