Zora

Стр. 46

3 0 Р А

Бр. П.

и да се задржавам на утицају, који оиа врши на ток и најњежнијих и најскривенијих корака и преговора? Је ли нарочито потребно, да се истиче и доказује њена надмоћ над једним другим органом јавнога мнијења, над Народним Представништвом и јавним зборовима у опште, и то не само из тога разлога што у самој Европи имамо земаља у којима представничког система и нема, већ и због тога, што је штампа много слободнија у својим кретањима, пошто није везана да се обзире на много што шта, о чему народна представништва, као службени органи једног народа, па и сами јавни зборови, морају водити рачун? Треба ли к свему томе додати, да ова надмоћ штампе над народним представништвима долази и отуда, што су ови пошљедњи по своме личном саставу привремене и прелазне природе докле прва лебди и ради без престанка, мотрећи на сваки и најмањи покрет у тако сложеном и заплетеном развоју дипломатских послова, како би сваку њихову Фазу забиљежила и претресла. Је ли потребно да се Ваша пажња скрене такође и на тај Факат, да се народна представништва готово у свима земљама баве једино и искључиво важним и замашним питањима, докле штампа биљежи и пропраћа и догађаје који привидно изгледају незнатни, а који повлаче за собом врло често знатне пошљедице ? Учинимо још један корак на путу овога поређивања. Народно Представништво представља једино и искључиво јавно мнијење једне земље, па ни то не чини увијек у потпуности; то исто чини и штампа па можда, и готово несумњиво, и боље, — она међу тим има за се још ту превагу, што прибиљежава разна мишљења и то не само једне већ свих земаља заинтересованих у да-

томе питању, па чак и мишљење земаља које у њему и нијесу интересоване, и чији суд је тим од већега и претежнијега значаја. У једном или у другом облику она нам изражава скривине и прерушене тежње разних влада с обзиром на какав уговор који је на путу да се закључи, на какав посао који има да се уреди и сврши, накакву размирицу која треба да се расправи. Она у исто вријеме прибиљежава и мишљења, која за се немају потребну снагу да би и стварно могла продријети. А што је још важније, она нам даје, као у каквом психичком кинематограФу, разне ступњеве у таласању приликом сређивања каквог питања, износећи пред нас многобројне струје које се међусобно боре и укрштају, па онда баца на кантар и свој тег, који није увијек баш најлакши. Из свих ових разлога штампа је од великога значаја за историчара, нарочито за онога који проучава Дипломатску Историју, у којој, као што вели један од њених најбољих данашњих представника и вођа, Госп. Сорел у својима Моикеаих еззагз М$1оие е^ с1е сгШ^ие: „ваља текст задахнути животом, пронаћи и распознати људе у њему, васпоставити њихов карактер и оживјети ток њихових мисли." Ви ћете ми можда приговорити, да ћемо до овог резултата моћи исто тако успјешно доћи и на основу упустава и извјештаја, а уз то и на основу записака (мемоара) дотичних јавних радника. Али су све ове исправе из разних узрока непотпуне, а често и непоуздане. У свима њима људи су мање или више уздржљиви, што је може бити и потребно за дати тренутак, али што историчара у будућности може довести у заблуду. Штампа је међутим по самој својој природи, и с тим што је израз