Zora

Стр. 70

3 0 Р А

Ер. II.

Овдје није мјесто указивати напоједине његове производе: други ће то учинити боље од нас. Ограничимо се примједбом, да нам је Пушкин у својим дјелима оставио множину образаца, типова (још један несумњив знак генијалнога дара!), — типова онога, што се послије извело, свршило у нашој књижевности. Сјетите се ма само сцене крчме из Бориса Годуноиа, Љетописа села Горохина и т. д. А фигуре као Пимен, као главне фигуре из Капетано-ве кћери — зар оне не служе, као доказ, да је у њему и прошлост живјела онаким истим животом, као и садашњост, као у напријед знана му будућност? А међу тим, ни Пушкин није избјегао судбине умјетника - пјесника, започнњача. Он је имао прилике да осјети, како му сувремена публика бива хладнија; доцнија покољења још се већма удаљише од њега, он им наједном престаде бити потребан, престадоше се васпитавати њим, и тек се у најскорије вријеме опажа враћање к његовој поезији. Пушкин је и сам предосјећао то хлађење публике. Као што је познато, пошљедњих година свога живота, у најбољем добу свога стварања, он већ ништа није дијелио са читаоцима, остављајући у портфељу тако крупне производе, као Коњапик од мједи. Он је унеколико морао осјећати потпуну равнодушност, немарност према публици, која се била навикла гледати у њему некаква слаТкопјевца, славуја. . . .' А и како да га кривимо, кад помислимо да чак тако уман и проничући човјек, као Баратински, позван са осталима да разгледа артије, што остадоше по смрти Пушкиновој —- није двоумио да узвикне у једном писму, упућеном у то доба такођер умном пријатељу: „Можеш мислити, шта ме највише изненађује у свим тим поемама? Обиље мисли! Пушкин — мислилац! Ко би се томе надао!"

1 Т. ј. Пушкину досадно бјеше помислкти да публика, осим слатких, љубавних и чисто естетичких тонова, ништа друго не налази у његовој поезији, У К0 ЈУ Ј е он У то доба уносио све више етичких, социјалних, наравственах елемената. — Преи.

Све је то Пушкин предосјећао. А доказ је тОм —познати сонет (Пјеснику — јула 1830 год.), за који молим дозволу, да га пред вама прочитам, премда га, наравно, свак од вас зна.... Но ја не могу одољети искушењу а да тим пјесничким златом не украсим моју оскудну, прозаичку бесједу : Пјесниче, не прецјењуј народну љубав! Усхићених похвала тренутна граја проћи ће, И чућеш суд глупаков и смијех хладне гомиле; Но ти остај непоколебив, спокојан и мргодан. Ти си цар: живи сам за се. Путем слободним Иди, камо те вуче слободни ум, Усавршавајући плодове најмилијих мисли, Не тражећи наград^ за подвиг благородни. Оне су у самом теби. Ти си сам свој највиши суд, Од свих строжије кадар си оцијенити свој рад. Јеси ли ти њим задовољан, строги умјетниче ? Задовољан? Па пусти нека га хули свјетина, И нек пљује на олтар, гдје твој огањ гори, И нек се у дјетињској раскалашности колеба твој [троножац. Него Пушкин није ту сасвим у праву, нарочито с погледом на доцнија покољења. Ствар није била у „суду глупаковом" нити у „смијеху хладне гомиле" ; узроци онога охлађења лежали су дубље. Они су довољно познати. Мени остаје само да их изазовем пред ваше сјећање. Они су лежали у самој судбини, у историјском развићу друштва, у условима, при којима се заметао нови живот, који из литерарне епохе прелазаше у политичку. Поникоше неочекиване и, крај све неочекиваности, законите тежње, незнане и неотклоњиве потребе; јавише се питања, на која не бјеше могућно не дати одговора.... Свијету тада не бјеше ни до поезије, ни до умјетности. Подједнако се усхићавати Мрттш Душалш и —■ Коњаником од мједи или Еггтатским Ноћима могли су само књижевници од заната, мимо које бјеху протрчали силни, ако и мутни таласи тог новог живота. Пушкинов поглед на свијет показа се као узан, његово ватрено саосјећање нашој који пут официјалној слави — као застарјело, — његово класичко чувство мјере и хармоније —