Zora

Стр. 130

3 0 Р А

Бр. III. и IV.

обожавати само Бога, оца нашег, али га обожавати у души, а не тијелом; јер је Бог дух, и они који га обожавају, треба духом да га обожавају. А човјек који пада ничице пред човјеком чини оскврњење. А мене су због тога бацили у затвор, што нисам падао на кољена пред људима; као што је казао Јован Евангелист (Откриће Јованово II, 10): „десиће се да некога од вас баци ђаво у затвор, да будете на искушењу." Па, тако је и било. Ко ме је метнуо у затвор, ако не сам сотона? — Којешта, Лаптеве, затворила те је власт. — Па која је највиша власт? — Бог. — Бог не тјера силом на добро, нити води злу: а ви, ви ме водите злу. Због тога сте ви сотоне, а ја нећу да подлегнем сотони. Јер онај који куша, сотона је (Еванђеље по Матеју XVI, 23); онај који силом гони, антихрист је, а онај који тражи да та обожавају, ђаво је. Држали су ме у болници шест недјеља; по том су ме послали на стално становање у село Кованчу, у дистрикту арзамаском, у губернији Њижно-новгородској. Други пут сам био у судници у Њижнем, пред судом од дванајесторице судија; они нису били у судиској униформи. Испитивали су ме до најмањих ситница, но ја нисам хтио усвојити ниједнога њиховога разлога. Али од тога доба, у осталом, нисам никоме ништа плаћао. Дуго су се они савјетовали језиком, који јамачно није руски, јер ја ништа од тога разговора нисам разабрао. Послије године дана, осудише ме на три мјесеца затвора. 1881-ве убијен је цар Александар II. Опет ме стрпају у затвор због његовог пошљедника Александра III. Нисам хтио да му се закунем на вјерност. Прокурор ме нађе и рече ми: — Па, Лаптеве, ти опет хоћеш пред суд? — Зашто? — Зато што нећеш да се закунеш. — Коме да се закунем?

— Па, новоме цару. — Ја сам вам већ казао: цар је цар, а ја сам ја. На томе се^ и прође. После тога одем у Баку, гдје сам остао пет година; за тим се настаним у Јелисаветполу, а по том у Карсу. Провео сам укупно око десет година у Кавказу. За тим сам отпутовао у Владивосток, гдје сам остао три године. За вријеме пописа био сам у Благовеченску; нисам хтио да знам ни зашта, као и прије. Најзад, прошлог 28. септембра понова дођем у Баку на виђење с пријатељима: питали су ме, преко писама, да им објасним неке текстове. Готов сам. Ово мало што сам казао, веома поштовани Лаве Николајевићу, садржи све оно што сам примио за вјеру своју. Ако у томе, може бити, недостаје чега, молим вас извијестите ме писмом. Читао сам вашу књигу: Иднте по свјетлости, докле је илште, па за то вам и пишем, јер у њој нисам ништа нашао, што се, тачку по тачку, не слаже са мојим мислима. Андреја Васиљевић Лаптев, који вас не познаје. Ја сам сад у животу и здрављу, које и вама желим. Андреја, Лаптев у педесетој својој години. Ево, како му је одговорио гроф Лав Толстој: Веолш поттовани брате, Андреја Басиљевићу. Примио сам Ваше писмо, и срећан сам што по њему могу познати Вас и Вашу вјеру. Сама та гањања што сте претрпели, доказују да идете Христовим путем. А сваки који иде тим путевима, мора се у овом свијету сукобљавати са влашћу. Јер се свјетлост не заклања, но се тако јавља, да је сви виде. То свјетска власт не допушта, јер Христова свјетлост обасјава њихове неправде. Хоће само они да изводе дјело Божје и да му оснују царство на