Zora

Стр. 174

3 0 Р А

Бр, V.

само мало дигнути завесу над односима Турске и Црне Горе. Не може се правилан појам имати о догађају, ако се, ма и мало, не покаже она мучна зависност Црногораца од Турака. Ова појава, дакле, даје догађају нов вид, износи га у потребној светлости; она је слика догађаја а не део владичине радње. Појава Драшкова тако исто. И она слика догађај, ни њој није цељ да слика владичину акцију. Она није дошла да представи потребу ради које је владика тражио помоћ од другог народа, него да оцрта како је тај други народ, или управо како су сви туђи народи (јер Млеци овде представљају Јевропу) били потпуно индиферентни према Црној Гори, како ова земља онда није имала ни једног савезника него је била упућена искључиво на себе саму. А то је важно било оцртати ако се хтело да видимо сву величину догађаја. Како нам се сад указује напор црногорски о истрази кад знамо како је цео тај напор био самосам, непомогнут и незаштићен ни с које стране! Његош је морао ту слику унети у дело акојехтео да илуструје догађај правим бојама, да га изнесе у пуној светлости. Појава бабе, затим, такође улази у илустрацију догађаја; и то је слика истраге. Није она ушла у спев да би се показало коначно решење владичино, већ пре за то да се насликају потајна ровења турска, да се покаже како је и којим средствима Турска одговарала на примећене покрете црногорске. У појави везирових гласника видели смо само охолост и обест везирову, силуету његову у даљини и ван граница црногорских, званично и дипломатско понашање Турске; у појави бабе, видимо и право понашање њено, стварну политику њену, оно чиме она реагира у случајевима хришћанских буна, борбу коју она тога ради на црногорском земЉишту почиње. Појава заклетве, најпосле, је једна обична слика из рата, пред рат, како хоћете. Све ове појаве, дакле, које привидно владичину акцију цртају, у ствари су само слике догађаја.

Ето, ми прегледасмо све појаве у В ијенцу, и оне које рекосмо да личе на неку радњу и оне које су одсудно ван ње, и, пошто видесмо прави значај њихов, можемо рећи да су и једне и друге само једна потпуна илустрација догађаја, а не што друго. Његош је и једне и друге унео за то да изнесе најпре, ток истраге а после, што је главно, цело стање црногорско у времену њеном. Он је хтео да покаже не само шта је владика сам чинио и како је за време боја изгледало, него и како је према истрази стајао народ, како су стајали главари, како нахије, како братства, како домаћи Турци, како држава турска, како Млеци и савезници најпосле (уз то је и величао догађај алегоријама). Њему је било главно да наслика догађај, да га оцрта потпуно, да га осветли са сваке стране, да га покаже у сваком виду и односу. Сваки призор имао је томе да тежи, не чему другом; сваки да засебно и у новом облику слика догађај. Ако је који и везан с другим мало тешње, та је веза споредна, без значаја. Она ни у којем случају, не представља интригу. Интригу Његош није хтео, она би му сама покварила илустрацију догађаја. Да је он израдио Вијенац, онако како смо ми то раније оцртали, догађај би се изгубио несумњиво. Да је извео онај мотив о Мартиновићима, или онај о Батрићевој сестри, или онај о Мандушићу онако како ми комбиновасмо; да је, уопште, развио праву интригу, створио драмске јунаке, и оцртао душевне борбе међу њима, цела би важност дела отишла на другу страну, сва би се пажња усредсредила на интригу, и догађај би пао у засенак, био би потпуно заклоњен. Што год би интрига била интересантнија, догађај би се мање видео. А догађај је, међутим, имао бити видан, истакнут, пуно и лепо осветљен, попет горе, дигнут високо, тако високо да га ништа не може заклонити. То је имало да се изведе у Вијенцу, и Његош је тако и учинио. Он је остао веран својој