Zora

Стр. 248

3 0 Р А

Бр. VII.

— Кб њекада гиздава си и сада: бршламама китиш кике гараве, све је ачик и шарено на теби, све ти мрко а бијеле дандишке . . . И сад ми је жао оне вечери: Ох, ал' су ти сјајне биле аћишке, ко алмази сјајни, што су смјештени гор', у шиљак, над мунаром, свештени! Ох, ал' су ти врела била њедра, ко петровско сунце с неба ведра! Ох, ал' су ме руке стисле, леле, кб кад су ме удавити шћеле ! Ох, ал' су ти уста била медна Фираунко једна! Веч.

Мртво Хростос ■— МаШе бегао Црквица је хладна, мразовита. Тле од мрамора, зидови од мрамора, мраморне гробнице, а од мрамора и кипови. Али то је мрамор тамне, мрке, угасите боје, некако болешљив и влажан због дубоке старости и вјечито без сунчаних зракова изложен само блиједој свјетлости стаклених прозора. Нема ту златних уреса, нема чирака, свјетилника, полијелеја, завјетних кандила, ни мирисавога цвијећа. Мјесто накита, орнамената, мозајика, натписа, палма, волута, капитеља од бијелог, црног или сивог камена — ништа друго до само голо, голо — камење. Све је студено, тихо, свугдје мртва гробна тишина. Другдје је живот: глас свештеника, који моли, слаби и танани пламичак свијећа, звек звонцета, шкрипа столице, благи дим од тамјана; овдје, нити когод моли, нити горе свијеће, нити има столица, ни звона, нити се пали мирисни тамјан. Овдје се не. живи да се моли, него се умире у докончању молитве која се зауставља и престаје на леденим уснама. Није ово црква него гробница. — Желите ли видјети Христа мртва? упита вођа, отежући ријечима.

Аџа, аџа, да те опет милујем! Пехнућу ти једну, двије, спужике и халисат' аршламе ти из кике и ујест' те за подвољак, дилберу, пољупцима помешћу ти дисање, да у моме загрљају пресвиснеш! Аџа, аџа, да ми се не жалује, кад те и сад срце моје милује, кад га и сад таре севдах стари и све оне око срца ствари; и сад чезне и за тобом пуче, и сада га кб тилисум вуче гаравих ти аћишака снага, Фираунко •— драга! ЈЈазар пимишријебић

Људски, обични, познати глас трже ме и потресе. А још ми говори о смрти! —■ Хајде да прегледамо најприје капелу, одговорих. Они, који-~-овдје вјечни санак бораве, мирни, непомичниТ^е^прекрштеним рукама на срцу које више не куца, припадају најблагороднијим фамилијама: великаши шпањолски првог реда, по два пуТа -кн-езови, по два пута војводе, по три пута властела, по пет или шест пута маркизи. На улазним је вратима. гробница најстаријег њиховог претка, који је учествовао у крсташким ратовима; рањен и онесвијешћен у битци, бијаху га сматрали као мртва, те га пренијели да га погребу; али од једанпут пробуђен, освијешћен искочио бијаше из мртвачких носила још храбрији, те потукао гомилу непријатеља. На све стране гробнице. Величанствени натписи латински, у којима осјећај и достојанствени значајни натписи ишчезавају, гину у монотоној конвенционалности славопјева. Сами бројеви имају сјетно значење: вијек није дуготрајан у племићкој овој фамилији. Одвећ брзо умиру дјевојке и младићи. На свакој је гробници велика статуа личности, која је туде сахрањена, или бар медаљон, на којем се цртају или изводе неки особито угодни профили, неке јасне, поносите, величанствене црте, нека