Zora

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 251

0 Горскодо Вијенцу — ЈТавле ЈГоповкћ Рем кнеза Јанка и Рогана, има још физиономија које су, у оној гомили Црногораца, такође особене и оригиналне. Има н. пр. три личности које јаче представљају националне хероје и јунаке спева него остали, и све три имају ипак свака засебну физиономију. То су Вук Мићуновић, Вук Мандушић и војвода Батрић Вук Мићуновић је, наиме, прави национални јунак. Он је очевидно највећи јунак свога времена. Само се за њега каже она огромна похвала која тим више добија вредности што је не изговори једна личност него „мнозина", пуно њих из гласа: „Мићуновнћ и збори и твори: „Српкиња га јошт рађала није „Од Косова, а ни пријед њега". Другим речима, то је најбољи српски јунак; ништа мање. Тако га је Његош насликао. Све што год чини и говори Мићуновић, слаже се са идејом о њему која је у горњим речима изражена. Он је, доследно кроз цео спев, прави херој, потпуни витез српски, пун части и поноса, свестан свога позива, опијен славом и јунаштвом, бранилац народног права и имена, патриота пун вере у јачину свога народа (овај оптимизам такође му лепо доликује); речју, чист, прави, оличени тип националног јунака. Погледајте по целој улози какав је, прикупите све податке који га карактеришу, ако хоћете да саставите тачну слику о њему. Његове су многе од оних речи које се обично из Вијенца наводе. Шегово је н. пр. оно: „благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити". Кад он то каже, он мисли на славу која се на бојном пољу тече: видите ли, дакле, какав појам има о јунаштву? Оно друго: „јунаштво је цар зла свакојега а и пиће најслађе душевно", што га у истом смислу карактерише, такође је

његово. Колико он само на славу и јунаштво мисли, види се и по овоме. Кад сердар Вукота, при крају договора с потурицама, проклиње рат и- жали младе момке што у рату гину, Мићуновпћ каже: „Што су они ? жертве благородне „да прелазе с бојнијех пољанах „у весело царство поезије . ." На сваком кораку видите да је он изабрани представник јунаштва. Кад Томаш Мартиновић (почетак госпођинске скунштине) помене како су им Турци жену уграбили, Мићуновић каже: „Какву жену, ругаш ли се збиља?" Њему је дато да изразп тај осећај Црногорца који се тиме лично осећа осрамоћен. На састанку с потурицама он дуго ћути, али кад, после говора Мустај-кадијина, види каква је ситуација, он грмне: „Крст и топуз нека се ударе; „коме прсне чело куку њему!" Страшна реч! Она обухвата целу ситуацију и најаче изражава расположење црногорско. Мићуновић, после, пита Драшка за гусле: само њему приличи да за то народно обележје пита, ником другом; само онај који представља Српство, сме да ппта за оно чиме је Српство представљено. Али он не остаје само на томе. Колики је он у стварп представник народне части, види се и по томе што увек он брани ту част чим на њу Турци налете. Кад Хамза, никшићки капетан, увреди Србе, називајући их Власпма и истичући се бољи од њих, Мићуновић једини протестује: „Какво Влаше, крмска потурице! „ђе издајник бољи од витеза? ..." Тако исто и кад га риџал Осман увреди. Увек су му, још, ти протести енергични, поносити. Мићуновић има и највише националног осећања, патриотизма. Он се највише разједи на свате Црногорце што пристају уз Турке. Он теши владику кад овај падне у очајање, и то оним дивним, финим, топлим говором (тројичанска скуп-