Zora

33

'

Бр. VII.

та да развали, тако да игуман и сви остали мисле да је луд. А кад му отворе врата, он упадне у собу прљав и поцепан, сав намрачен и крвав, са пребијеним џевердаром и изломљеним токама, а бркова палих по токама, црних и дугих; седне а „никоме ни помоз' бог". Најпосле, почне причати, с почетка добро али после невезано и испрекидано, са застојима и скоковима који више долазе од тешке неписмености његове него од веље муке у јунака, и онда се расплаче над пребијеним џевердаром. Кад шта је узрок његову ненадну доласку у владике, он потегао чак из Прогоновића, препешачио пола Црне Горе, само да дође владици да му овај нађе мајстора који ће оправити пушку. Колико наивности која на длаку одговара целој његовој фигури ! Мандушић је, нема сумње, једна сасвим јасна и оделита фигура. Војвода Батрић, најпосле, више личи на Мићуновића, али опет има нека разлика у њиховом карактеру. Мићуновић је јунак уогппте, Батрић је само јунак црногорског ослобођења. Он је чист представник саме идеје ослобођења, главне идеје спева. Нзега је Његош изабрао да му ту идеју представља. Њему та улога приличи; он је и по историји јунак догађаја, и он ту улогу кроз цело дело доследно носи. Шго год каже, каже као човек који једнако мисли на истрагу потурица; који ништа друго неће него само да раскрсти с овима, једанпут за свагда. Други траже истрагу зато шго воле рат у опште: он зато што не трпи да потурице, под коју било цену, остану у земљи. Он не да, видели смо, ни женама да одбегну за потурице, нн кад морају. Он неКе никакву мешавину с Турцима, ни овакву као што Ружа чини, ни какву било другу. Он се чуди и Батрићу и љути на њ („Бог га јаки и мртва убио") како је могао на веру ићи Турцима. Он одиста тражи чисто стање пред собом, чисту ситуацију и односе с Турцима; не да никаква затишкавања и кријења. Он каже владици, кад га моли да

Ст Р . 253

овај прочита везирово писмо: „већ нећемо да се крије ништа". Он једини разуме владику, он је најпреданији човек његов, најближи њему по идејама. Кад кнез Раде увреди владику, само га Батрић брани и штити, а други „сви муче, нико ни у нос". Али се цео његов карактер најбоље види на састанку с потурицама. Кад види како је цео договор криво почео; како је владика пропустио да каже главно; како после толиких говора право питање још није изнесено на дневни ред; како Турци не знају или неће да знају о чем је у ствари реч а Црногорци ударили у шалу и пецкања; како је цела скупштина у опасности да испадне на празно сазвана — он, који једини међу свима главарима узима ову скупштину озбиљно, устаје на ноге, висок, леп, млад, скоро најмлађи од свију, па одважно, лојално, поносито, витешки прокламује праве захтеве црногорске: „Турци браћо, у кам ударило, „што ћемо ви крити у кучине?..." Још он то прокламује потпуно, изрично, најчистије, без сенке увијања, тако да ни једном Турчину не остане ни трага од сумње, тако да сваки зна шта га чека ако се положени захтеви не задовоље. Све, уз то, потврди јуначком заклетвом свечано; „Не шћесте ли послушат' Батрића, „кунем ви се вјером Обилића.. . Врло чиста и симпатична слика носиоца идеје, јунака спева. Она сасвим одговара ономе који се кроз цео спев стално глорификује (сцене снова, гатања и др.). Ова три јунака, дакле, издвајају се од осталих Црногораца, као и један од другог, својим јасним и индивидуалисаним фигурама. Немају ни само ова тројица своје посебне Фигуре. Могло би се још таквих личности наћи, кад би се пажљивије гледало. Фигуре ових можда нису тако јасно оцртане ни тако развијене као што је то случај с досадашњима, али ипак можда и

3 0 Р А