Zora

Стр. 264

3 0 Р А

Бр. VII.

турски агенти: њих, ето, Његош није хтео узети. Петар Бошковић н. пр. велики је јунак, добар друг војводе Драшка; не једанпут је „задобио славу и поштење" својим јунаштвом; песма га слави, велича, назива „соколом" (Огл. п. X): али он ипак измећари Турцима, хоће каткад за паре да иде против Срба, полази на Мандушића зато што је овом глава уцењена, па би он хтео ту уцену да зграби („да Вукову главу изгубимо, дари би нам дошли од везира", вели он, Огл. п. VII.) и Његош га не унесе у спев поред осталих његових другова. Има, после, неки Иван Бабић, такође добар јунак, бије се и брани врло храбро („но се брани Бабићу Иване", каже песма с неким дивљењем), али је такође издајица, измећар, агент турски, напада с Турцима заједно на Вука Марковића и друге Црногорце: ни њега не узе Његош у спев. И тако даље. Међутим, и Петар Бошковић, и Иван Бабић свакако су гласовитији јунаци него ВукЉешевоступац којега народна песма само једаред и то узгред помиње, или војвода Станко кога чак и не помиње никад. Све то, дакле, цела та разлика између карактера Данилових јунака по народној песми и Вијенцу, као и још понешто, упућује на закључак да је Његош имао намере улепшати слику Црногораца у свом спеву, и да ју је и улепшао одиста. Из овога би се дала извести и трећа мана, наиме једна мала неверност у историски тачном цртању карактера. Кад народна песма слика Црногорце Данилова доба као разбојнике и каткад издајице; и кад. су они, знамо по историји, доиста често били такви, онда Његош који их тако није представио, не само што је грешио тиме што их је уопште улепшавао, него и тиме што је карактере у исто доба историски неверно цртао.... Ми побројасмо мане. Само, јесу ли ово збиља мане? Јесам ли ја, при овом набрајању, одиста на стварне недостатке указивао? Јесам ли у истини чинио замерке? Немного, у ствари. Ја сам више разговарао, причао, тумачио него критиковао.

Од свих ових мана, само је прва вредна. Друге судве много слабије. Оне се, у осталом, на једно исто своде, и ми ћемо их уједно и бранити (на историску верност у сликању вратићемо се и мало доцније). Улепшавање карактера, наиме, једва се сме и замерити Његошу. Јер, прво, оно често бива, и има много лепих дела у којима су карактери сви из реда лепи, добри, племенити. А после, најмање се од Његоша могло тражити да то не учини. Како би било да он, владалац црногорски, у времену кад је цео образовани свет сматрао Црногорце као потпуне днвљаке и кад је то мишљење јако шкодило томе народу, нацрта сам своје сопствене поданике црним бојама, оправда тиме то мишљење против којега се морао целог века борити ? Прва мана, одиста, једина је коју треба рачунати. Гледајмо, дакле, колико треба Његошу уписати у погрешку то што је, каткад, неким личностима позајмљивао идеје и стил виши но што им доликује. Ми рекосмо, мало час, да се Његош тиме огрешио о верно сликање карактера. Лепо. Али чиме? Тиме што је своје идеје позајмљивао. Идеје су, међутим, лепе, велике, високе, узвишене, поетске. Сва места која смо мало пре наводили доказујући ову ману песникову, такве идеје изражавају, таквим су стилом писана. Она су, у осталом, највише цењена, и чине, одиста, готово највеће лепоте спева: Замислите н. пр. какав би Вијенац изгледао да нема оне дуге игумнове беседе која би, међутим, према овом, била за најачу осуду? Његош, дакле, ако се грешио о верност карактера, дао је обилату накнаду за то. А после, то његово грешење најмање је од свију оних које се могу о верност сликања учинити. Да га је Његош учинио у корист сентиментализма; да је т. ј. неверно представио своје личности да би их учинио сентименталнима, ствар би била друкчија: међутим, код Његоша нигде сентименталности, нигде лажна укуса. Његош, и ако је грешио, ипак се одр-