Zora

Бр. VII.

3 0 Р А

Стр. 265

жао у области праве лепоте. Ствар треба овако разумети. Верност и природност, то је лепо; сентиментално и извештачено, то је ружно, али лепе идеје, стил и поезија, то је такође лепо: је ли, сад, за велику осуду то што је Његош место једне лепоте дао другу? Не зацело. Његош се ту огрешио о верност која је модерни појам, али је ипак створио лепоту праву, класичну, античку; што нам, у исто доба, показује још и род његове поезије. Он нам се, узгред буди речено, још једанпут показује са својом античком уметношћу. Најпосле, то што је Његош своје идеје и свој стил позајмљивао личностима код којих то не изгледа складно, јесте погрешка коју су и други велики песници чинили. Расин је н. пр. тако радио каткада. Сент-Бев каже за њега: „Расин је позајмљивао величанствене или китњасте речи својим најнижим личностима као и правим херојима. Код њега су дворкиње исто што и краљице; Аркад се изражава исто тако достојанствено као и Агамемнон . . ." 1 То ипак не смета ништа Расиновој величини, и ако је то за њега, као за правог драматичара, већи грех него за Његоша. Али, да оставимо старије, и модерни, и најуваженији међу модернима, исту су грешку чинили: Анатол Франс, на пример. Говорећи о његову роману Црвени крин, Жил Леметар примећује да главне личности у роману говоре често сувише високим стилом. „Писац говори, готово увек, место њих. Њихови говори изгледају као пренети од њега на њих. Писац нам даје њихове мисли онакве како се оне преображавају у његову духу, из којега излазе чистије и једрије у исто доба. Он им тиме, снажно и грациозно, изражава филозофски смисао". 2 Кад то, дакле, учини Анатол Франс у једном од својих најбољих романа, а у времену кад се врло строго пази на тачно и верно цртање карактера; и кад му критика готово и не замери за то, зар ћемо ми замерити Његошу који, по

1 8а1п1;е-Веите, РогкгаЉ НМегаигез, 4.1, (Касте).

2 Ј. ^етаИге, Соп1етрогат8, I. VI. (А. Ггапсе).

свој прилици, није то ни сматрао за погрешку него, напротив, баш то што се нама погрешка чини, ценио као праву лепоту? Мане, дакле, које смо нашли у Његошеву сликању карактера, далеко су од тога да том сликању умање вредност. Оне само показују да Његош, каткада, није до крајњих консеквенција изводио модерни принцип о верности и тачности у сликању, али, ни у којем случају, не могу да пореку ваљаност сликања његова. Његош, при свем том, остаје у том погледу добар модерни артист, са талентима и заслугама које смо му раније признали. Ми завршисмо питање о карактерима. Само, пошто смо у прошлој глави указивали на то, како је Његош хтео што више да истакне и увелича важност догађаја Бадњега вечера, приметимо овде како је он то и самим сликањем карактера учинио. Јер кад је овако примитиван и оскудан народ како га је Његош насликао, успео да створи онако велики догађај како смо раније видели, зар није тиме догађај био још тежи по извршењу, још виши по важности ? А народ је примитиван, то смо видели; после, оскудан, сиромашан, бедан: питајте попа Мића о томе, нека вам он прича о даваоцима црногорским. То је народ горштака, планинаца, који једва животари, мучно и трудно, у оним кршевима; који се збио у оно неколико села са по две три камене кућице под каквом стеном или кршем преко којега дува зими помаман студен ветар. Ето, тај народ чини онако епохална дела, најсиромашнији крај српски први извојује слободу у целом Српству! Уз ову главу, додајмо још нешто. Кад смо свршили с карактерима, осврнимо се на локалну и историску боју у Вијенцу. Оценимо, наиме, колико је Његош, обрађујући једну тему из Црне Горе и из времена Данилова, унео у ту обраду и оцртао оно што ближе карактерише ту земљу и то време; колико је дао локал-