Zora

37*

Бр. VIII. и IX.

3 О Р А

Стр. 287

на катихету је утицала новина њихове науке, бујност израза, јачина у извађању закључака; пред њима он устукну, и од тога часа осјети у себи онај немир, који га више не оставља. И што је прије избјегавао, то му поче жељети. Дух му је баш захтијевао да се с тиме искрено и озбиљно о том поразговара, и зато се он обрадова кад ослови ФилозоФа, и изазивачки га погледа. — А зашто, осјечено га упита проФесор, и катихети се учини, да се уозбиљио и унезвјерио, и то га испуни задовољством. — Па ... . хтјео бих да се разговарам с вама. Имао бих много .... — А о чему, поново упита проФесор. Ми се управо нисмо до сада још ни једаред разговарали озбиљно, и филозофу заигра подругљив осмјех око усана. — Зато можемо сад почети о . . . о .. . катихета се нађе у недоумици. Од све околине је видио само проФесорово велико око с плавичастобијелом биоњачом у наоколо, али не поникну пред тим погледом, и осјетивши око себи одушевљ,ења, започе: — па баш ако хоћете почнимо и о самом почетку, о оном првом почетку свих почетака, — и катихета заћута за часак, опажујући да продире и он духом својим у ФилозоФа. — Мислите ли ви ту на оно: у почетку створи Бог небо и земљу . . . — Да, да, пожури се катихета с одговором, и тако се одушевљава за оно, што хоће да збори, да му исчезава из вида и проФесорово око, и он се предаје сав мислима и предмету. — Добро, добро, примјети филозоф , па продужи с нагласком: али реците ви мени. тада најприје што значи ријеч: створити. Што хоћете с тим да изразите... — Створити... па стварање то је неки посао својствен Богу. На-

чинити нешто из ништа, то Је створити, зар не, упита катихета уживајући у својој деФинцији. — Хм, сад ми треба још да кажете а шта је Бог, запита филозоф и побједнички је гледао у свог друга. — Што је Бог, понови катихета његове ријечи. Хм, заиста смијешно питање! Велите: што је Бог? А зар је потребно тумачити оно, што је тако јасно!? Па ако хоћемо да знамо што је свјетлост, погледајмо око себе, па ко има очи, оном не ће бити ни потребно разлагати оно што је, што озарава. Види сунце и зна што је свјетлост. Промотри око себе, ето, сву ову дивоту и красоту, па онај, који је то створио из ничега, и који то све одржава, то је Бог.. . — Охо, хо, зачу се опет проФесоров глас, чекајтемало! ТојеАристителова Фуга, то је оно: јер постоји кретња, мора бити и њен покретач, Али ко је тај покретач, гдје је он. . . ? — Знам куда циљате, зато најприје морам нешто навести против ваше сумње. Видите, када неби било у мени те вјечне мисли да постоји Бог ја бих био несретан. Кад бих пошао, овако, у шетњу, ја бих мислио: пуће гром, и убиће ме, кад бих прелазио преко моста, сруши ће се и пропашћу, али овако ја знам да ме он брани, и ја сам сигуран. Да нешто почнем, морам вјеровати у успјех свога рада, а ко ми зато јамчи? Извадите из човјека увјерење да правда побјеђује, ви сте га уназадили, ви сте деструктивни елеменат, који је осуђен по закону цјелисходности да пропадне, и ви падате због њега, а ја јачам кроз њега. Па нек сам ја и несретан на овом свијету, нека страдам, ја знам да је дух мој бесмртан, јер га је Творац таким створио и ... и ... Бог је моја одољен-трава против свега. Као што видите: ја све почињем и свршавам с Богом; то је