Zora

Стр. 354

3 0 Р А

Бр. X.

мет „Луче микрокозма", није никако битан део „Изгубљенога раја", он је само једна епизода, срество, којим се служи посланик божји РаФаило, да покаже првим људима, како се не смемо подавити искушењима, и каква казна ишчекује оне, који су непослушни према Богу. Бог је, знајући Сотонину намеру, послао Рафаила, да опомене прве људе. Тћ18 Је* 1пт кпст, 1.ев1 луЦГиПу {гапв^езбрз^ ће рге1еп(1 ВигрГ18а1, ипаЗшоп1«ћМ, ипГогеу/агп 1 ^ РагасНзе 1об1; V", V. 243 — 245. И Рафаило им то приказује на очигледан начин износећи им отпаднпштво Согонино и његову прошлост. Ту епизоду Милтонову употребио је Шегош као предмет свога спева. Али нити ЈУ Ј е употребио у истом смеру, нити је њезине појединости одржао: он је и по својој основној замисли, сасвим различитој и од значења те епизоде и од целокупнога спева Милтоновог начинио и у целини и у појединастима, упоређену са Милтоновим спевом, оригиналну песму. Главна је мисао Његошева: однос човека према васељени. Он је то изрекао и натписом одмах у првој строфи Човек изгнат за врата чудества Он сам собом чудо сачињава. Чудества су микрокозам, ч}>до које човек сам собом сачињава микрокозам. Том се идејом бавио владика подуже, као што то сведочи и песма „Мисао", која није ништа друго до његова припрема за ,,Лучу микрокозма", и она њом још јасније тумачи назив овога спева Ах мисли свештена, слатка пишто душе! То ме увјераваш, увјераваш јако, Да частица јеси огња бесмртнога, Да имадеш својство са оцем свјетова. Јер како он исто — у бесконачност'ма Што свештеном мишљу скроји план би гности, И рече јој: буди! — и роди се биће; Тако исто и ти, у маломе кругу, Подражајућ свјету, од ког си исгекла, Идеално ствараш, јер не мож' на дјсло. —

Док је, дакле, главна мисао Милтонова религиозна, Његошеваје филозофска. Милтон и означава свој задатак тим, што хоће да .опева човекову непослушност и кушање плода са оног строго забрањеног дрвета, које нам је донело смрт у свет и сваки бол, а Шегош тражи од „зраке сјајне огња бесмргнога", што му се јавља, да му она, ствар бесамргна, опева „страшно њезино с неба паденије и времено њено заточење у јудоли туге и жалости". Задатак је према томе сасвим друкчије постављен, па друкчије и изведен. Милтон се бави о Адаму, првом човеку, који постаје тек са земљом, у Његоша је Адам постао са створењем света, он је више духовно биће, од кога истом касније постаје „искра у смртну прашину" — човек. По Његушу се Сотона не буни као у Милтона, што не пристаје да се покори божјем сину, он се противи стога, што осећа у себи снагу и моћ и што тежи, да је огледа и на највећој снази и моћи. Он приволева и Адама — од првопрестолних анђела чином млађега војводу —, али Адам одступа трећега дана „из несрећна боја погубнога, са дубоким душе покајањем". После борбе, у којој, по Његошу, побеђује сам Бог, а не као у Милтона божји син, отпаднпке терају анђели ,из предјела блаженог жилишта у тартарско мрачно владјеније, на вјечита њина мученија", а Адам и његови легиони „за наказу њихова немира немирни се њихови духови у окове блатне тјелесинеједан вијек осуђују кратки; нека они чрез јудол плачевну ланце тешке с бурама немира у стењању пренесу горкоме; нека своју непостојност грдну са проклеством тамо оплакују у сузама и у риданију!" Они се „лишавају блаженога жилишта спомена, и смрг је пуштена међу њих из мрачне тамнице. Човек остаје и на даље воље слободне, ну „борба правде и неправде, што је небо три дни колебала, биће она са свијем ужасом печатана на душу човјеку", и с тога и „адско проклетије духа човјека ће чешће пљенивати". Онај савез