Zora

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. зез

Ка надежду в-ћрну, кого предрицаше Б бгг угћхом отцу, бити ползом роду; Ал надежда наша у плач се окрену: Т б 1 ангеле Божш нас остави скоро, И одлеће хитро к лику бесмртноме; Нам остави само плачно споминлн^ Т б 1 цв1бту дичнб 1И, србске башче мале Конно се тобом поносаше гордо, Нам си увехнуо, од нас се сакрш! 0 горка судбино отца и матере!

Под звездицом испод исте пјесме доноси Сербск1и народнБШ листђ ову примједбу: „Особиту благодарност Високопреосвлшен"ћишем Господину Влад1ки, што е чак са Цетинл из Црне Горе родолгобиВ1и свои бодр1и поглед на С. н. лист бацити и лепим овим прилогом усерд1е свое и

овдашн^м сербству осведочити изволш, јавно оддавагоћ1и читател - ћ наше внимателне учинити имамо, да е ист1Р1 прилог овом истом ореографшм, која се у н^ћму види собственом руком Господина Влад1ке написан, послат нам био. Увредник.

Његош а Црногорац — Јјлегорија —

/еднога јутра сједио је Његош у својој Бпљарди, а пред њим је стајала истом наточена чаша чаја. Док се изненада врата отворише и пред Владику стадеједан крупан Црногорац, мрка ока и погледа, крупних набраних обрва и дугих бркова, који му пали управо по старим излизаним токама, те му се виде токе кроз бркове. — Добро ти јутро, господару! — грмну он и, без питања за дозволу, сједе према Владици. — Добра ти срећа, — одврати Владика, осмјехнувши се на њега. Црногорац напуни симсију и одби два три дима, па се поче накашљавати, као да би хтио што да проговори. — А рашта си се ти, чоче, замучио до мене? — запита Владика и осмјехну се опет. Црногорац слегну раменима и узви главом. — А 'нако, господару. Ничесове ти работе немам, но ме догнала жеља, да те само виђу и да те запитам: како ти је здравље... Владика се захвали и похвали га. А да га макар чиме почасти, пружа му испред себе чашу чаја. Црногорац никада до тада чаја видио није, а камо ли окусио, па ипак му мило,

што му Владика поклања толико пажње, те узе чај. — У твоје здравље господару! — грмну. И испи чашу до дна. Но како је чај био врућ, опржи га и он се од муке поче вртити на столици. И јаукнуо би из гласа, ама срамота да Црногорац за тако што јаукне, па. још пред Господарем. И само што отра крупан зној са чела и опет се узврти. Владика опази то, па, од шале, зовну перјаника. — Донеси му још једну чашу, — рече.. Но у исти мах Црногорац скочи и дохвати перјаника за руку. — Не, Господару, ако жнадеш за Бога! — дрекну. Владика се насмије и диже руку. — Још једну! — рече. — Не Господару! И Црногорац потегну пушку иза паса, па пружи Владики. — Уби и проста ти крв, само не дај више!... Владика се засмије и врати му пушку. * Веле, да од тада Црногорац никад дошао није, да обиђе Владику.