Zora
47
Бр. X.
3 0 Р А
Стр. 365
дичном пјеснику Петру II. Петровићу-Његушу! Слава владици Раду!" * Дубротик има у свом чланку ова мјеста: „Као човјек, Његош је тип савременог патриоте. Све што је год мислио и дјелао, дјелао је и мислио као велики и пресвијећени патриота, све од почетка до краја, оД првога до пошљедњега момента његовога јавнога рада. У свом државном раду, у својим књижевним дјелима, у мањим и неважнијим манифестацијама својега духа, у говорима простим и обичним, које је с овим или с оним држао, свуда је остајао човјек одан својему раду, вјеран својему родољубљу. Његова књижевна дјела јесу јеванђеље патриотизма. Ко хоће да позна, шта је прави, широки, велики, просвијећени патриотизам, нека његова дјела чита; друга му не слудае. Он је имао много мука у животу, много патња које је требало прекужити, много грких чаша, „чаша жучи", да испије: па ипак није нигда попустио ни најмање од своје велике л,убави према свом народу и према цијелом српском роду. Његов патриотизам тим је постао само болан, не мањи, него чак виши, јачи, интесивнији. Онај бол, чемер, горчина, песимизам, које је тај титански дух, у свом познању живота и дужности, осјетио, само је дигао, узвисио, облагородио његово родољубље. Усл^ед тих испивених чаша жучи фигура Његошева изгледа виша, највиша, колосална. Сваки ко му је приступио, осјетио је величину његове душе, величину његова патриотизма. Читајте све сувременике, који су о њему писали, стране или наше, свуда ће те то опазити. Сваки од ових остао је скоро поражен видећи пред собом један велики дух, један велики ум; сваки је осјетио величнну Његошеву. Осјетио је и Нијемац Кол, и Француз Мармје, члан Академије Француске, и Италијанац Карара, и Енглези Патон и Вилкинсон; и у дјелима свакога од ових можете видјети колико је силан упечатак, који је Његош на њих учинио". Карактеришући Пјесника овако завршује: „Међутим, није ни ова филозофска страна Његошева духа посљедња одлука његова. Његош као пјесник још је виши него што би по досадашњем могло изгледати. Ми смо поменули раније, да је Његош имао много чаша жучи да
попије: те патње и та судбина његова дала су нов карактер његову духу, нове црте његовој пјесничкој физиогномији. Његош је познавао живот, познавао горчину његову — „отрови му чашу искапио", и проживио у својој души све патње цијелога човјечанства, искусио на себи самом мученичке осјећаје, који су човјеку у овом животу додијељени, сам осјетио и угледао живот и судбину човјекову у цјелини, у потпуној трагичности њеној. Осјетивши то, он је то унио и у своју поезију. Његова поезија дише песимизмом, одаје горчину, открива и показује разочарење и очајање, које је његов титански дух у своме животу познао. Он је својим дјелима изразио прометејску судбину своју, дао маха и полета својим чемерним мислима и осјећајима, исказао сву величииу и горчину својих осјећаја. Његова поезија је огледало његове велике душе, израз високе индивидуалности његове. Оно што је најинтензивније осјећао, оно што је најискреније било у његову животу, оно што је најузвишеније било у његовој души, он је то у својим дјелима изразио. Тиме је ушао у ред великих лиричара, у ред највећих пјесника"... * Будимпештанске Мале Новине између осталога пишу: „У овај мах у души осјећамо узвишену хармонију његове племените пјесничке, мислилачке и прије свега српске душе, осјећамо тугу његове сузе, која нема родитеља, и осјећамо како нам кроз ову тугу улијева наду, што јоште Српкиња рађа Обилиће Јесте, у овај мах када читава једна генерација народна, ријечима свога пјесника пјева, да ништа више не вјерује, или боље. рећи да вјерује све, нама, ко мелем болној души пада сјећати се његовог великог духа, који нам и сада диже снагу, учвршћује мишицу и улијева поуздање Обилића.... Изнемогосмо, клонусмо.... нама овлада неки необјашњиви сантиментални свјетски бол, разочарање, пустош. Нигдје ништа, ни једна зрака варљивога нада — говоре нам некакви великани, који пузе по прашини свјетскога бола. Обрнимо од ових погледе, нека пузе, а ми обрнимо погледе, гдје орлови с муњама другују, обрнимо иогледе светоме гробу, на врх Ловћена.