Zora

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 371

Само је г. М. Ђ. Милићевић у своме „Поменику"'казао: „Тачно се не зна година његову рођењу: једни веле да ее родио 1811, други 1812, а тре^и 1 81 3. Узета је 1 81 2 као средња" (стр. 448.) Ипак праву литерарно-кр*итичну слику о Горском Вијепцу пружио је Талијанима Марко Цар у књизи 81ат1" (Задар 1890). Расправа г. Цара није велика, али је писана с особитим разумијевањем и правом критиком. Он је Горски Вијенац с правом назвао Библијом црногорскога народа, и вели, да је Горски Вијенац најсјајнија Његошева творевина, у којој се осјећа љепота Омирова а величанство и снага Дантеова". Од Талијанаца, правих, из Краљевине, писао је о Његошу у колико је нама познато, једино Доменико Ћјамполи у СВОме дјелу „ГЈеизгакигв 81ате'''' (Милино 1889). И ако је оно што је ту о Његошу, написано и топло и са пуно љубави, ипак је врло мало, и из тога Талијани тешко да могу створити слику о тој српској Илијади, како Ћјамполи назива Горски Вијеиац. Зорка Ховоркова написала је Његош у Чеха. У предговору Јана Худеца Горсколг Вијенцу вели се: „Горски Вијенац је српска лирска Илијада у којој су вјерно опјевани не само догађаји, него и народни живот и.дух црногорски; у њему се не уздиже само гордост слободног народа, већ и најсрдачнији осјећаји његови. Читалац налази ту све жеље и мисли јуначког народа, посматрање његово о свијету, о моралу и слабости људској. Дубоком философијом.одликују се говор и рефлексије лица, изнешених у пјесми, како учених, тако и простих Црногораца, који нигдје нису били на ваепитању. Оваку вјерност особа овдје описаних налазимо у српској књижевности само у карактеристици народних пјесама. Вјештачки је у п-јесми овој изражена навика горског народа да говори у метафорама. У ГорсТсолг Вијеицу налазимо кола, по примјеру хорова из грчке трагедије. Прво и пошљедње коло дају се са свим упоређивати са тим хоровима. Хор грчке трагедије лиричне је природе и односи се на догађај који се тек развијао. Код Његоша је епичне природе, који на радњу мало или нимало не утиче. Женске су у цијелој пјесми само двије: сестра Батрићева и врачарица из Бара. Писац-Владика, сигурно .је мислио, да њему као великодостојнику црквеном неприличи описивати осјећаје љубави, зато је иетакао само љубав сестре која нариче над убијеним братом, и то тако, да је у то нарицање излио сву њежност и истиниту тугу душе своје. Па ипак није затајио и други осјећај срца људског. Вук Мандушић, и ако говори у сну представлза нам тип заљубљеног Црногорца. У Горском Вијепцу, као што вели Решетар у своме предговору 11 издања, није нам владика представио ни епос ни драму већ догађај, који је хтио да буде приједмет пјесме; нанизао га је у неколико по.јава, којима је дао драматичну форму (т. ј. д-иалог) а међу њима је опет ставио друге појаве, које са главном радњом нису ни у каквој вези, а показује нам разне стране црногорског живота. Епичном том елементу и спољашњој драматичној форми додао је (у говору владике Данила и игумана Стефана) и лиричне

партије, у који-ма се огледа његово сопств.ено мишљење и осјећај. А као што је у Гор. Вијениу само епољашња форма драматична тако је и покољ потурица само спољашњи оквир који слабо или никако не сачињава фактичан садржај пјесме. То се види најбоље из тога, што се из пјесме може изоставити по 100 стихова, а да се ипак не окрњи ни основна слика о покољу потурица, ни слика лица која у покољу том судјелује. У Горском Вијеш^у разликујемо два елемента, субјективан и објективан. Објективан су елеменат све особе које овдје подједнако осјећају и подједнако говоре, осим владике Данила и Игумана. У овОј ввојоци слика пјесник самога себе и своје субјективно мишљење. Ко не би одмах познао у медитацијама Даниловим и игумановим, сопствене мисли ауторове? То одаје сама дикција. Она изгледа много ученија него кад народ говори," и т. д. Кад је Гор. Вијенаи, угледао свијета, трошком Чешке Академије, написао је Др. Јосиф Карасек у „Прашким Новинама" приказ, из кога ћемо по нешто исписати: Владика Његош — вели др. Карасек — показао је ла је особити писац, а дјело његово Горски Вијенаи, осигурало му је прво мјесто међу југославенским књижевницима. Горски Вијенац је драматично-епична пјесма то је, мислим, најбоља њена карактеристика — која пјева о историјском догађају при свршетку XVII стољећа, то ]ест утврђење мо"ћи владичине у породици Његоша и уништење потурица поглавара, који су увијек у опасност доводили самосталност Црне Горе и њену хриигћанску вјеру. То је садржај тог пјесничког дјела. Петар Петровић био је необично чилог, дубоког и оштроумног духа, који се радо забављао српском народном пјесмом — а тој се дивио цио образовани свијет. Читао је прве списатеље оног доба: Пушкина,'Бајрона, Ламартина, грчке класике, као и њемачке философе, а читао би је помоћу руских пријевода. О љубави његовој и науци прича се, да је он у својој младости за кратко вријеме прочитао цијелу манастирску библиотеку. Прије него што је издао своје знаменито дјело Горски ВиЈенац, он је већ са успјехом био опробао своје перо. За кратко вријеме престигао је Мушицког и свога учитеља Милутиоовића. Писао је у главноме пјесме епичне, јуначке, у којима пјева о боју Црногораца са Турцима, Лијек јарости турске, Пустињак цетињски и Слободијада. Да је дубоки дух његов био наклоњен философском испитивању, доказује рефлективна пјесма његова: Ј1уча МиЈсрокозма. — Славу која никад неће потамнити, осигурао му је у цијелом образовњном свијету његов Горски Вијенац." * Горски Вијенац штампан је до сада дваиаест пута, и то два пута у Бечу, три пута у Биограду, четири пута у Новом Саду (два пут.а ћирилицом а једа« пут латиницом) и по један пут у Загребу, Панчеву и Задру (латиницом). Преведен је на руски, чешки, бугарски, талијански, њемачки, шведски и мађарски. * Као што дознајемо, професор државне гимназије у Нађ-Бањи Др. Веселин Ђисаловић, превео је