Zora

Бр. XI. и ХП.

3 0 Р А

Стр. 403

А шта се издваја из оних наших контраста и можемо ли се бранити — показујући на Заиад? Из наших контраста таложи се муљ. Вијекови су протекли док човјек није свијесно, чисто и јасно открио животињу у себи — а ми се још нијесмо уздигли над томслијепом инс гинктивношћу која је далеко од свијести о себи као небо од земље. Господство нашег морала одликује се и на највишим врховима нашим бруталношћу незнања, шљепилом полутанства, фарисејства, непокајством филистарства. Културни историчар, посвећен у тајне економског развитка и познат са значајем његовим за цјелокупно, културно стање друштва и човјечанства, мораће код нас имати на уму ове чињениде: народ, који је тек почео излазити из средњевјековне, топле кошуљице своје —■ упао је у лед модернога слободнога конкурисања; без индустрије своје — нашао се пред џиновско усавршеном индустријом, великом и снажном богатством и техничком недостижношћу. У политичкој вриједности својој све је ближе ништици јер о ону вриједност отимају се колоси. У културној борби из дана у дан подлијеже —• јер је пропустио сгати на своје ноге, него је позајмио са стране — штуле. И старојединство кад је свака индивидуа била огледало цјелине — распало се у два противничка табора: народ, масу, необразовану гомилу и умне избранике, који за себе траже право да мисле и осјећају за себе али у име цјелине. Равнотежа сила постаје илузијом. Политички, економски и књижевни живот висе сваки за се о неком вјетру, који дува са туђинских поља и гора. Па ипак вриједи се запитати: Шта нам је открио и донио тај развитак? Кроз какве смо облике прошли стријемећи овом смјеру? Прије свега другог какав је то смјер? „Човјек расте у својим смјеровима". Србин којему је једини смјер да окреће точак пао је с висине, можда су му и смјерови изгубили висину, можда су негдјеујару-

зи. Нигдје се раст и величина, идеална садржина смјерова тих већма и боље не огледа, него у тежњама омладине. Доба идеализма — земљиште је за све што је идеално. Па ко је та омладина и гдје је она? Ми је немамо данас. Имамо будућих љекара, свештеника, адвоката и т. д. али зар је то она потенција човјека, оно више од човјека, оживотворени принцип историјскога развитка! Риједак је у низу овом и човјек, а некамо ли потенција његова. ДиФеренцирање личности отишло је тако далеко, да нико у нас и не мисли да је и најзатуцанији, пошљедњи крпа — отац и грађанин, а не само крпа. Савјеснији дио такозване омладине, која се још учи по школама, а још више изван школе често и гдје јој је најмање мјесто — пропада у хамлетизму; лакоумнији траћи вријеме у небризи према свему. И једни и други вегетирају на рачун великих, већином неодређених, празних, магловитих фраза. Живот и задаће живота нијесу достојне бриге њихових душа, које се задовољавају ма каквим мјестом, узетим слијепо макар из чије руке, само се боје сазнања: да је онај испунио дуг свој према цјелини, који је нашао своје мјесто у животу и испунио га цијелом душом својом. Јер нашто и тражити своје мјесто у животу? Нашто загазити у вреву, борбу људску; отворити душу своју свим питањима и патњама, свим надама и радостима људским? Није ли много лакше завући се у неки смјерни кутак, па мислити о херојски испуњеном животу. Није ли од свега најбоље и најпаметније уздахнути: Ах, благо оном ко не мисли ништа! Ми имамо младих људи, али омладине немамо. Имамо младих научника и књижевника, али би они могли то исто бити и да им је шесдесет година. Имамо младих пјесника, али они махом пјевају као да су вампири; многи немају ни толико етичке збиље, колико је има у: Шппак мами, што ме кући мами