Zora

Стр. 406

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

давала је и даје још само одјећу, спољашњу одјећу, често микроскопски ситним покретима тијех духова. Нико у Нијемаца не говори с хвалом о 81д1ГП1- ип(1 Нгап^-РепоЛ-и. С хвалом се у њих говори о сили Гетеа и Шилера, који су се умјели отргнути од оног неплодног, у консеквенцијама патолошког, истицања личних снова и жеља и права, и послије Разбојника и Вертера умјели се удупсти у најсветије проблеме људске, уздићи умјетност на врхунац човјечјих смјерова — идеалишући објекгивни свијет, тражећи есенцију његову у идеалу. А с каквом се тјесногрудошћу у нас гледа тај објективни свијет! Па ипак у зарацима књижевности наше осипа се толико свјетлости народном и Његошевом поезијом, да нам је за сва времена могла обасјати стазе и путање — и ако ми и презиремо ту свјетлост да помоћу жижака и свјећица језикословно-правописних, локално-политичких, патриотски-декламаторских лутамо по мрачним амбизима незадовољене субјективности — доћи ће час, макар и доцкан, да се повратимо извору. На том повратку прво ваља увидјети да је омладинство наше књижевности управо истовјетно с малољетношћу њеном. Такозваној омладини нашој и покретима њеним нико не ће порећи занос, одушевљење — али има границе гдје то одушевљење личи на махање крилима без летјења и, зиБ врес1'е ае^егшкаЉ — у нас се много махало крилима, а мало летјело. Јер да се може летјети ваља имати својих крила и не позајимати их од других. А непобитна је истина да су досад сви наши и баш омладински покрети — изазвати са стране, извор имјеизван нас. То има и својих лијепих страна и нарочито онај покрет који најочевидније одаје своје страно поријекло, покрет Светозара Марковића показује тежњу да се на основи српској учи од н-апреднијег туђина. А није ли зар покрет наш 48 године био само реакција покрету мађар-

ског народа, без којега бисмо ми лијепо сном мртвијем епавали! Милетићев покрет такођер је изазват — он не почива на сазнању своје културне снаге, него на негацији туђе снаге. Ваља само погледати какве идеје, какво обиље генија води мађарску књижевност прије 48 године па упоредити то обиље са сиромаштином, несамосталношћу наше књижевности у то доба: и видјеће се да је мађарски покрет 48 органска појава њихова васколиког жизота (мађареки либерализам и данас живи од великих идеја оног доба, ма да су те идеје много изгубиле од своје садржине), а наш пука негација, из које се никад није родило ништа позитивно. И зато што се нијесмо трудили ојачати своју снагу, него смо се ограничили на негирање јачих —- сав нам је рад и борба овако узалудна, јалова. Да је омладина била све и сва док је ваљало негирати — лако се разумије. Та, омладина је оруђе сваке и свију негација. Само што прође и вријеме негирању и дође час да се позитивно ствара. Али гдје су стваралачке силе? Узми шх са стране. У књижевности је нашој сваки покрет уродио прекомјерном пријеводном струјом, и још прекомјернијим угледањем на туђину. Пресађивало се не што се није имало, за чим се осјећала потреба — него од реда све што је случајно коме дошло под руку. Имитирало се слично без икаква смисла. Док су н. пр. Руси умјели и најзападније идеје задахнути својом руском душом — у нас и најсрпскије идеје и црте одишу туђинством. Српски је народ своју вјековну борбу с Турцима опјевао свом благошћу своје словенске душе; а ту исту борбу српски умјетници сликају и опијевају с толико суровости, дивљаштва, уживања у животињству као да су задахнути духом њемачких витезова из Нибелунга, Гудру»а. Љубав је у нашој народној поезији море — у нашој умјетничкој има само једну одлику мора — влажност, те је или сентименталиа или неприродно, афектирано снажна.