Zora

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 407

Све се то може довести у свезу с младићком недораслошћу нашом. Наука нас је у оном времену за и послије Марковића, кад нас је најинтензивније занимала, занимала зарад саме науке. Ми је исто онако нијесмо присвојили, прекували својим, да кажем, друштвеним мозгом, као што од социјализма нијесмо научили ништа друго него хвалити Ш-ваљу и декламовати Јашину Луду. Животворна сила и наука и овог друштвеног и поглавито етичког покрета за нас је остала мртва — док та сила преображава Запад. И у том је знатан дио малољетности, која се огледа у површности, а овој је прва доглавница једностраност. Књижевност нам се од вајкада ограничила на белетристику, проејечно плитку. Никад се она није додирнула социјалне науке, или ФилосоФИЈе — да се, за Бога, не упрља тенденциозношћу. Политика се у главном ограничава на — изборе посланика. Политичко образовање масе није потребно — јер наш је народ политички зрео! На књижевност је утицала у толико, што се политички памфлети писали и у стиховима, а и у приповијетци. Хармонијски одношај свијех тијех страна душевнога живота — за нас је књига са седам печата. Али она политика која је изгубила своју поезију -— не осваја; и она поезија која нема своје политичке, или да правилније кажем, своје социјалне задаће, осудила се на јаловост. Поезијаје царство жеља, снова, идеала; политика царство силе, моћи. Па као што у појединцу ваља да је у хармонији оно што хоће с оним што може — тако и у друштву. Даједна идеја, рецимо национална идеја, прожме, пређе нам у крв — мора моћи оплодити подједнако све те облике душевнога живота нашег. А то код нас није. Него или је политика била скоро сама поезија, или је поезија грцала политиком. Једно вријеме н. пр. виде се у политичком уједињењу остварени сви поетички снови и сва се снага обрне само у службу тој политичкој звијезди. Тад заборавимо да поли-

тичко уједињење није основа, него кров културног уједињења; да је управо културно уједињење темељ политичком. Нијемци су давно били културно уједињени прије политичкот уједињења, многи ово пошљедње и данас називају штетним баш за оно културно јединство. Или противни примјери Пољака, Чеха и т. д. гдје културно јединство пркоси политичкој расцјепканости, политичкој понижености. Послије опет политика, наравно дневна политика одређује поезији вриједност, значај. Естетика се једним потезом пера уништи без обзира на то, што се тим потезом потписује самртна пресуда и естетичком васпитању, тој и данас језгри праве културе. Отуд је изашло да мјесто да смо се културно ујединили и чекамо да политичко уједињење буде санкција културноме, ми смо политичку расцјепканост своју толико злоупотребљавали—да нам је данас сва нада у јединство—у војсци, а иначе ни два Србина неће једно исто, управо и не знају хоће ли нешто. Без оне хармоније сила ми смо презирали околину своју, позивајући се на историју. Али историјска наука наша не може ни себе да оплоди а некамо ли живот и културне тенденције једнога народа. И српски народ могао је културно надјачати — Азијате Мађаре и Бугаре — али данас, послије турског ропства и пред новом, модерном културом? Сваки нас дан учи, да се морамо прилагођавати Западу — а у том је пропаст наше културе и примање стране. Имамо ли снаге да ми ту страну културу присвојимо, а ипак останемо Срби? Имамо ли, другим ријечима, асимилацијоне моћи да преобразимо у себе оно, што је страшније, силније од нас? Према тој задаћи досадашња борба наШа изгледа дон-кихотска, с том знатном разликом, што је дон-Кихот у вјетрењачама видио јунаке, а ми у јунацима вјетрењаче, т. ј. у историјски створеној надмоћи Запада гледали смо мртво страшило, које нас је пустило да сањамо о Душанову царству, док нас је оно поклапало свијем