Zvezda

СТР. 6

3 В Е

3 Д А

БРОЈ 1

штенику; нити му је израз био сталан и укочен, нити му је поглед имао у себи оног достојанства, који нриличи том узвишеном положају. Брзо промотри све око себе, па онда опрезно, као рпс када вреба., приближи се Фараону и против обичаја свештеннчког наде пред њим на колена п додирну челом под. Тнхо нрошапта: Ан 1зе$1ек, па онда извади малу сандалу, парицу од оне, што ју је Ментесуф држао. Фараон одмах познаде да је то од ње говорио му је то и онај заносљиви дах и оне мекане удубпне на баршуну, што се слегле од слатког терета. И нрође га свега весела струја, срце му закуца брже, преко очију му предети као сенка, осети како га обузе нешто страсно, живо, нешто, што ни најмање не доликује дубокој поезији озбиљног епшатског живота и мистеријама његовим. — Чије је ово, запита брзо. — Лене Неитакере. — А где је она ? — Ено је пред твојим двором, где с мојим сином чека на твоју заповест. Ментесуфу сену једна мисао главом: — А шта је њој тај твој син ? — За сада само брат, па онда одмах додаде као да је иојмио питање свога господара: али девојка је одрасла под мојим строгнм надзором. Него Амени је воли, а Неитакер је наход, сироче; ја сам је отхранио. — Па штз. хоћеш за њу? — Ја имам доста и оваца и њива за обпчна свештеника — он и нехотице нагласи оно : обично, — а злата нисам жељан. Осим твоје милости не треба ми ништа... Али МентесуФ га није слушао даље: — И заслужио си је. Него доведи сада Неитакеру. (Наставиће се) УМЕТНОСТ

ИЗЛОЖБА У „СКУПШТИНИ". Ова је година била врло плодна у уметничким излагањима. Има томе два узрока или бол.е рећи два повода. Ирво, што се доста намножило људи, који су од уметности направили своје редовно занимање, а нису се ограничили на дилетантизам, — као што је се до скора држало да треба гледати уметничко пословање, — па ти људи, који су нанравили од тога посла занат од кога желе живети, као што је то обичај и прилика у целој осталој Еврони, труде се да што више заинтересују српски свет, публику, од које они очекују потпоре, издржања. Други је узрок, и то је главни, што се код нас збиља почиње свет интересовати и за уметност па узимати и учсшћа у напорима уметника. Наравно да је и овог пуга као и увек интересовање дошло само од људи који материјално не могу помоћи, но се морају ограничити на голу симпатију, а људи који би могли и којн су у стању да неосетно поднссу тако мале расходе, још аФектирају да сматрају све послове ове врсте као беспослицу. Но „љубитељи" ће победити и натерати „Филистре" да надокнаде новцем ону симпатију и љубав према уметности, коју у толикој обилној мери испољавају они, који не купују слике! Али нре свега треба расправити једно питање које ће зпатно потпомоћи развоју наше уметности. То је уређење

места где ће се изложба приређивати и како ће се то организовати. Јер, држим, да не треба ни да вам говорим: колико је смешно ово издагање по празној скупштинској згради, којој је ова родољубива влада хтела да даде какву такву употребу. Велика се потреба осећа за тим да се у Београду створи нарочити локал за вештачке изложбе и да Академија образује један одбор који би тим изложбама управљао и под чијом би заштитом оне стојале. Тиме би се постигло јединство у времену, у нажњи и у трошковима. Наравно да не треба нико таком чему сличном ни да се нада под овим садањим министром „проевете". КеГ 8ршу кеГ 8рпг! Ја ово помињем само за оне који у својој будућности амбицијонирају то место, да и ову грану имају на уму, јер би тиме оставшш леп траг своме министровању, Све дотде ићи ћемо у „Скупштину" — да нас мине жеља. кад нас иначе тамо не пуштају.

Три излагача г. Риста Вукановић, његова госпођа Бе тина и г. Роксандић, вајар, приредили су ову изложбу али ми изгледа као да су ово двоје последњих дошли само да допуне или да декоришу околину око гдавне слике ове изложбе „Дахије". То је једина али и главна слика г. Вукановића у овој изложби а чини ми се да је цеда изложба због ње и приређена. Кад се узме да је „Роб" г. Роксандића већ био излаган, онда „Дахије" и оправдавају ту пажњу због сразмере у којој стоји та слика са онима што је окружују. Међутим о „Дахијама" је врло тешко у Београду суд изрећи, А зато су мало криви нријатељи г. Вукановићеви> који су толико раструбили о тој слици, да је сад врло тешко нама да свет повратимо на праву тачку одакле ће суд изрицати. Не треба никако сметати с ума да је г. Вукановић ову слаку радио као (јак, и да ју је као ђак са осталим /јацгша изложио пред стручпу комисију, и да је она тај његов рад наградила и/рвом (јачком наградом. Према томе г. Вукановић се још није јавио нама и представио се као пвзависан уметник, те да наш суд сме бити слободан и апсолутан. Он је овом сликом тек стекао нрава на даљи самосталан рад. И ја налазим да га је ваљано стекао. Сад већ са судом иде лакше. „Дахије" дају, по мени, право г. Вукановићу да се може занимати уметношћу, да се може назвати српским уметником, а нама дају право од њега очекивати велики рад и томе раду сразмерна дела. Од човека коме је овакво дело први корак у рад, може се очекивати да далеко оде. Само за то треба веома много труда, а ја се бојим да се г. Вукановић овде у Београду не забатали. Београд има једну убиствену атмосФеру за сваку врсту уметности. Наравно да јаке природе не поцлежу увек заразама. 0 самој слици даје се ваздан говорити и има се много што шта приметити. Положај је врло незгодно компонован. Сва је силина те слике у изразима лица: код Фочића, чија уста не речи већ смрт просинају, и код осталих дахија, на чијим лицима треба јасно да је исаисано дејство тих Фочићевих ужасннх речи. Мећутим од осам лица која тај скуи сас гављају два човек ни мало не види а два једва примећава. ,,Старац Фочо подавио браду, па је бијелу са зубима гризе", који је могао бити једна ванредно лепа еиизода на слици — савршено је промантен. Сам Фочић Мехмед Ага, јунак ове приче и слике врло је несретно изложен. Дахије седе око синије и наравно да је средигпте пажње на њима, док је Фочић „на ноге скочио" и готово је изашао из ге сре-