Zvezda

БРОЈ 1

3 Е Е 3 Д А

СТР. 5

Око девет сахата пре подне, кад сам изишао на обалу у Равени, нисам осећао никаква бола; задовољио сам се тим што сам био ван сваке опасности. Оставио сам за собом море као гадну лешину најопаснијег непријатеља.

Још истог дана заборавио сам на моаштву: „снаси само сад!" У подне се изведри, а за неколико сахата море доби своје дражи које савладаше у мени и страх, и бол, и оиасност, и намамише ме поново на разјапљене чељусти његове.... * * * 0, море, море! Господару чари и ужаса! Учитељу патње, слико живота човекова! Поред свих твојих ругоба омилило си ми; а кад те не видим чезнем за тобом и твојим поднебљем! С. М. В. хЛЕПА ИЕИТАКЕРА мисирска приловетка 1 Донтло доба понлаве са. Ншг набујао и разлио се п.о свој равној земљи мисирској па се тешко и споро ваља по непрегледном простору у свој својој снази и величанству. Тих ветрић гони му дугачке вале полако наиред, те се с буком ломе о суре зидине старог краљевског града МемФиса, што се диже као каква загонетка из њихове средине са својвм силним храмовима и сјајпим дворовима. Вечерње руменило посуло им многобројне врхове и рубове својим сјајем; високи гранитски обелисци бацају всћ дугачке, уске сенке иза себе, а у оној свечаној полутами долазе укочена сфипксови још узвишенији и тајанственији. Жестина тропског сунца јењава; у ваздуху се већ осећа пријатна хладна струја; бело лотосово цвеће почиње отварати своје цветове и пунити околину нежним мирисом. Силна срца, његова угасито-зелена лишћа светле се окупана здатом сутона, што спрема уморној земљи благу, тиху и јасну ноћ. На земљу силази покој и мир, нрирода се снрема на починак. Многобројне барке и чамци од папируса пресе цају мутну воду и јуре МемФису; у улицама се дигла_ слаба граја; каткад се зачује и по који јачи узвпк али и он се брзо утиша; све се жури спрема, повлачи у свој закутак. Али највећи мир спустио се на Фараонов двор. У њему све тихо, чак ни ветра нема да затресе густим гранама витих палми, ни тице да наруши својим цвркутањем и певахвем ову тишину, у којој многобројни робови прелетају нечујно као какве сенке на све стране огромног здања и издају шаиатом потребне заповести. Каткад пак зачује се одмерени ход оружана стражара, шга звека његова шлема, па се онда и ти гласови расплину у вечерњој полутами. На вештачки израђеној столици од слонове кости седи млади Фараон Ментесу®, и с чежњом и тугом гледа у даљину. Велика црвена сунчева плоча додирну равно огледало разливене воде и утону иза неке новршине, алп он се није макнуо. А кад се показа на ведром своду и сре-

брени месец, уђоше на прсти у собума два црнца. Један донесе троножац са жеравицом и посу је мириеом, а други нали на®те у мједену посуду што је висила у средини одаје, и запалн у њој етењак. Слабо-жута, блага светлост озарп простор око себе и бледо лице замишљена Фараона а плавичаст дим поче се пзнад жеравице ширити и напуни сву околнну нријатним мирисом. Кад робови свршише свој посао, хтеше се опет онако без шапата удаљити. — Још ништа, запита их наједаред Ментесу® — Ништа, рекоше црнци тихо и са страхом, и снустише руке до колена, па причокаше тако неколико тренутака, хоће аи се још што-год ирохтети вољи њпхова господара. Али кад Фараон опет утону у своЈе мвсли, ирекрстише они руке, подигоше савијено тело иизгубише се. А кад Фараон оста сам, он уздану па погледа на сандалу, што му је лежала на колену. Била је то обична сандала, какву носе одличне Египћанке кад иду једна другој на воће п разговор, само изванредно мала и доета изношена; ио то јој је само увеличавало чар. Јер на црвеном баршуну са свим се лепо распознавало где га је додиривала обла пета, са свнм се лепо видела удубљена, где су прстл били. А то је било тако нрпмамљиво у оном оквиру извезеном златом и пшрило је пз себ® нешто изванредно топло, неки примамљив и неодољив дах, да је обузело Фараону сва чула. Он промотри ноново сандалицу, па онда метну коштуњаву руку на очи да му што дуже остане њена слика у памети. Са брижљиво негованих прстију засија драго камење у оштро израженим бојама, а он се опет изгубн у сањаријама, које га већ трећи дан муче, и које му не даду ни у јави мира, ни у миру сна, и ако су му видари давали чак и вина помешана с пепелом од папируса. А узрок свој тој муци био је доста незнатан, али врло загонетан. Кад је Фараон изашао први пут са својом сјајном свитомдадржинод ведримнебомсуд, инарод се скунио да чује мудрост из уста његових, надви се над отмени збор огромниорао, помрачи им за часак сунце и равдири сеп изнад њихових глава; а каддолети више митре Фараонове, снусти му у крило малу, лепозаокруженусандалицу од црвена баршуна златом извезену, па ондаодлети даље. Него чим је узео Ментесуф у руке, она га одмах занесе и очара. Свештеницн повикаше. „То даје Бог од себе знака". Народ се узруја, алн оараон није на то пазио. И место да слушају мудре пресуде, вндеше како Фараон заповеда многима да се разиђу на све стране огромне државе, на да траже ону, која носи другу папучу. И тражило се трп дана. Први дан прође још какотако у очекнвању и обмани, другн дан порасте нестрнљење алп многи уједно почеше сумњати у срећан успех тражења, трећн дан се већ иороди мишљење код свештеника: да је врло лако могућно да девојка и није из Мисира, него из прекоморских земаља. Шта више , једаи од њих, који се разумевао у таким стварима, рече да шаре на сандалима нису египатске, на тако од све те граје... у осталом, впднће се шта ће бвти... ако се т. ј. узмогне само шта видети, Него нису морали баш дуго чекати и на то. Трећи дан, кад се већ купаху у сребреној месечинн старе зидине силнога града уђе у Фараонову одају човек у платненом, свештеиичком оделу. Ниска прилика наборана и светла лица, живпх и зелепкастих очију. Осим одела није имао ништа на себи што би доликовало све-