Zvezda

г

БРОЈ 4 3 В Е

— Којешта! виче професор љут. Чешљарски калфица треба да игра Мурата. Објашњава му професор, како он треба да замисли да је прави цар, па тако и да се понаша царски. Намести га да седне на једно прострто пгаљте. — С лева излази гаваз, поклања се , целива султану папучу и предаје писмо! — наређује професор. У том упаде проФесорова слушкиња. — Господипе, рекла госпа, да пожурите, охладила се вечера ! Професор махну руком и даде јој знак да иде. Миливоје игра гаваза. Иде право, лупа ногама све се тресе, на њему неко шарено одело и крива турска сабља. Чешљарски калфица скочи понизно чим га угледа, и причека га као што причекује муштерије у дућану. — Ама разумеј да си ти цар, и да су сви мДађи од тебе?! — Слушај што ти господин вели, тн си, разуме се, као цар! — објашњава Лаза шустер и клима главом, гледајући понизно у професора, а у себи смишља како ће да га придобије, да прави ципеле код њега. — Није од чешљара цар ! — вели Стева тромо, зевну што има снаге, почеша се, натуче боље шубару на главу и изађе на врата. Оде човек да спава, јер је већ прошло једанаест. Не иде чешљару то у главу никако. — Ух да је ја да се ускрекнем!—виче Миливоје. Узеше за Мурата Васу кубеџију.

Већ се трчи и јури по граду, агитује на све стране, па се кренуо и сам професор. Овога вечера се већ даје представа. Глумац као најокретнији седи на каси, а кад он оде да се обуче као Милош Обилић, замениће га други. Света се искуиило богме прилично, па дошло и чиновника са госпама. Не носи се више вино и одмах се види да је целу ствар узео у руке човек, који разуме шта је позориште. Завеса се дигла и представа отпочела. Глумци играју од прилике као и на проби, а глумица у улози царице Милице се понела да јој не можеш ни нрићи. Цеди кроз зубе кад говори, дигла главу, трепће, успија устима и са војводама се понаша к'о кад ноћу пред капијом крадом од госпође, говори са драганом. Кубеџија неког врага у улози Мурата задремао. Мало мало па тек оборн главу и видеше баш сви како заспа. Глумац игра Милоша, па кад се продере јаче султан буидован скочи са шиљтета, једва се разбере где је, па седне опет. Публика се смеје, иа се готово и не чује шта говоре. Професор се лепо искида од једа. Није му ии . лако: причао свима, како је глумце спремио добро.

3 Д А СТР. 27

Мурат није ни вечерао, па осем дремежа има и ту муку. Између чинова тгата он професора, кад ће да се сврши његова улога, а клати се, једва стоји на ногама. Па и мора: две ноћи и два дана није тренуо, а за то време правио плехане пећи обдан, а преко ноћ учио, кукавац, улоге и долазио на пробу. — Кад те Милош убије одмах после иди кући слободно! — вели му професор. — Кад ће да ме утепа? -- Сад у идућем чину, само не дремај. Подигла се опет завеса. Сви играју, говоре, пошто чују од суфлера и оии и публика, и понављају за њим као оно кад поп исповеда децу за причешће иа говори он гласно, а они за њим и то реч по реч. Мурат зева гласно и чеше се по глави, а очи му се саме склапају. Задрема онет и у треиутау поче да хрче. Заспа лепо као заклан а седи, само што је главу оборио. Док тек настаде граја у соби с лева. — Излази Мидош! — виче суфлер готово гласно као обично што са говори. — Камо га, куд је; видите доле у дворишту наста жагор да и публика то чу. Стала представа, чека се Милош да убије Мурата, а Милоша нема. Галама све већа и већа, док тек сви глумци напустише позорницу и отрчаше некуд Псују, грде, вичу, али Милоша нема. — Утекао, утекао! — вичу по дворишту. — Нема ии новаца! — виче Стева и наста сад тек прави урнебес. Публика седи и слуша шта се ради. Неки потрчаше у помоћ, а неки остали па се смеју; удариле многима сузе иа очи од смеха. Само Мурат на бини. Главу метнуо на колена па хрче ли, — хрче!.., — Та тепајте ме сву ноћ ил ћу да идем! викну он љутито, кад га врева пробуди, скочи и поче се бунован окретати уилашено око себе, те му се чини као сад да је на ново оживео. Још већи смех у публици. — Е ово вече вреди милиона! — вичу многи задовољни том комедијом. Упаде унутра професор блед и задуван! — Шта је било? — пата га један полицајац, који се спремаше да и сам изађе и види кога хватају и траже. — Замислите само: Милош Обилић утекао и покупио све иаре!—једва изговори професор задуван — Па зар Обилић издаде?! — вичу једни и смеју се. — Шта је с Вуком?! — питају други. Полицајац оде журно, да нареди потеру, а остали гости једва корачајући од смеха почеше се разилазити. Та представа стала је професора једне повеће менице којом је изравнао позоришне дугове.