Zvezda

број 5 Б еоград , 11 о^тобра 1898 ? у "УЧ/"'У У V 1 УТГу / V V 4^7^ АууИ^ууЏЧ ТЧгУ\г\ V у V V V V V V VI V у V V V-

год. ii

ИЗЛАЗИ УТОРНИКОМ, ЧЕТВРТКОМ И НЕДЕЈБОМ ЦЕНА ВА 1 МЕОЕЦ 1 ДИН. ИЛИ 1 КРТНА -❖ПЈЕТПЛЛТУ ПРНИАЈУ" све поште у србији и иностранству

л А л л л 4 •

Л Л Л Л А Л Л Л

л ЛЛЛЛЛЛ Л 'У

породични лист

Л Л Л А л л л л л л л

■А А .Л Л А А Л Л

Претплату треба слати Стеви М. Веселиновићу проф. богословије НЕП/1АЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ РУКОПИСИ НЕ ВРЛЋЛЈУ ОЕ УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У МАТ.ЕДОНСКОЈ УЛИЦИ БР. 6

број 10 1x1». д.

уредник : Ј а Н^О М, В е СЕ х ЛИНОВИТЕ^

број 10 ПР. Д.

КАД ЦИКНЕ ШАРА.... (Мехиеду-ефендији Спахићу). Кад цикне шара и убојни мачи Обоје крвљу кршно ст'јен>е твоје, 0, тада, тада и ја ћу се таћи Валчака св'јетле дииискије своје. Ал' прости мајко, домовино мила, Прва је жртва, што од мене мрије: — Син срца твога, ког си одгојила На срам и жалост кршева твојије'! Београд у октобру 1898. Осман А. Ђикнб, ; НАПУШТЕНИ ^УТАјЕ^ Н 0 В Е Л А написАО ХТ. Ј- ОДАВИЋ Кад јој је мајка умрла, и остала сама са одем, било јој је осамнаест година. Из оне мирноће и безбрижности у којој се дотле, иод окриљем и љубављу материном. кретала, смрт материна немилосрдно је ишчуиа и бади у један пусти крај, у којем се никаква лепа мисао није могла станити. Одмах, од тога дана, учини јој се као да од једном прогледа туђим очима, и као да јој на место њеног топлог детињег срца, поче у грудима да куца неко страно, хладно и суморно срце. Дође јој као да све поче хладнити око ње, и као да се на најсветлији дан некакав сутон спушта, због којег се она општа студен још јаче осећала. Око ње је све остало по старом, све, осим тога што јој није више матере било, па ипак, као да од старога баш ништа не остаде. Свему се пре надала само не томе. Мајка јој је била здрава и млада жена, није имала више од четрдесет година. Истина, у животу се доста намучила, јер јој је муж био пијаница и рђав човек; али кад је као млађа могла све то подносити, онда, кад се није имала коме ни пожалити, — као старија могла је томе лакше да одолева, јер је у одраслој кћери добила савезника, који је пла-

као кад је она плакала, и једини био који је оно мало њених срећних дана делио с њом. Али оно што је жалост и несрећа штедила дође болест па однесе, баш као што ветар однесе сув лист да га са лаке петељке, на којој је дотле весело играо, баци под ноге људима. Лежала је свега четири дана, а петога, још од ране зоре, чула се кукњава. и запомагање несрећног детета. Ми смо вм тада били први суседи. Наше дво риште од њиховог растављао је само један висок зид. Кућица, у којој су становали, била је у једној дугој и кривудавој улици, која је ишла једном градском косом, и једним крајем својим падала чак доле на реку што је протицала поред нашег града. То је била мала кућица са две собе и кујном, и од како је памтим, стојала је празна, нико није у њој становао. Око куће било је велико, неравно и запуштено двориште, ограђено са свију страна високим, тврдим зидом. Ту пусту кућицу а нарочито то напуштено земљиште, ја сам, као дечко од десетак година, необично волео. Још данас живо се сећам оних импресија, кад сам први пут, са једног кавеза, у којем смо држали живину, бацио поглед на то пусто место. Било је једног летњег вечера. Дошао сам из школе, оставио књиге, појео своје парче хлеба с усољеним маслом, и како нисам имао друштва, што ми се врло ретко дешавало, било ми је дуго време, па сам шврљао по дворишту и смишљао шта да раднм пре вечере. У тај мах закукурека наш петао. Погледам, а он достојанствено стоји на кавезу, и како му се неки петао из суседства одазва, он се, без сумње, спремаше, да опет запева. Мени дође да га стерам доле. и таман се сагох да узмем камен, а он залупа крилима и пови шију, па баш кад је хтео да кукурекне, ја бацих камен. Он само посрну, збуни се, па место да слети к мени у двориште скочи на зид. Ја се онда побојах да нам не утече и пођох у страну, да га онако са стране терам; ал тек што дигох руку и викнух му: „иш!" он закокота и слети с друге стране. И ето, том нриликом, попнем се на кавез да видим шта је с петлом. Чим га спазих он се ужурба: по|е лево, нође десно, па онда, пошто је ваљда по-