Zvezda

БРОЈ 8 -) } , , у V

Београд, 18 ој^тобра 1898

год. ii

-ттт'

/ V V V V '■

тг

, <■. -} ч V ч V V т V '

' / ' у- , ,

т<

џ к- V '/ 1 1

ИЗЛАЗИ УТ0РНИК01, ЧЕТВРТКОМ и ц Ћ н а ЗА X МЕОБЦ 1 ДИН. КСЛТ-1 1 !№ УНА -0ПРКТПЛАТУ ПРЕМАЈУ све поште у србији и иностранству А л Л л \ л Л л. л Л Л Л

ЗВЕЗДА ПОРОДИЧНИ лист

Претплату треба слати Стевн М. Веселиновићу про|. богословије НЕПЛАЂЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ ЈУКОПИСИ НЕ ВРЛКАЈУ СЕ УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У МАЂЕДОНСКОЈ УЛИЦИ БР. 6

11р< >л 10 пр. д.

уредник : Ј ан ^О М. В е СЕ^ЛИНОВИТ^

ВРОЈ 10 ПР. д.

"V ШУМИЦИ....

У шумици легле сени, Још ноК траје, још је мрак, Вледи месец вамишљени Сребрнасти лије зрак. Звезде трепте, жбун.е снева, Тишина је у округ, Једаи славуј негдо нева, И весели мрачни луг. Веснер сјајни нсток буди Из мртвила и из ена, Ноћ се губи зора руди Мој завнчај огњем сја !

Сскољапив

ЈЕДАН СТРАНАЦ У БЕОГРДДУ Пре неки дан стигох у Београд. Не знам где сам пре тога био, нити се сећам зашто сам био, али се тек опомињем да сам случајно свратио и у Београд, да видим своју кућу. Хајд ко велим, кад сам толнко кућа видео, да видим и своју. Јер ја сам иначе Србин и из Београда, али сам приметио да Ј - е боље да се на јсданпут јавим као странац. Њих код нас много више воле и уважавају, па сам знао да ћу и ја добро проћи. А и иначе ми се некако свидело да будем мало странац. Па после ко зна? Могу и ја на тај начин доћи до парчета хлеба у Србији. Могу чак постати и министар, само тада се више не смем називати странцем. Јер то је врло смешно код нас! Лепо је, кад човек почиње, да буде неки странац, па кад се догура до чега тада да буде већи Србин од свију осталих. Онда се он зове патриота. Врло леп надимак! Еле, решим се ја да банем у Београд као иностранац. Али нисам имао пасоша! А нисам знао шта у том случају странци раде. Поведоше ме, дакле, полициском комесару. Неки врло учтив човек, толико учтив, да сам ја већ држао да је то због мог „странства".

Комесар ме уиита: Молим, ко сте ви, Господине ? — Странац, Господине; одговорих ја суво, увређен што ме није познао одмах. — Одакле сте? — Из иностранства. — Је ли то далеко? — Врло. Унраво то је најдаље на свету, или боље рећи, доггире до крајње тачке кугле земљине. — Бре! Међер је то бестрага! 11а ког сте белаја овамо кренули? Без шале одкуд ви знате српски? — Учио сам; ја ужасно учим стране језике. Имао сам засрпскинекогПају Векецког. Нисте га познавали? Штета, красан човек. Случајно тамо запао. — Но, тај се лепо провео. Даклем како ее зовете ? — Тако и тако. — Како рекосте? — Тако и тако. — Молим Вас, то није име. То се само тако каже у обичном жавоту и у причи, али иначе еваки мора имати одређено име и презиме, неко особно име. Како је ваше особио име? — Тако и тако. То ми је име и презиме одређено. То вас чуди, али у нашој земљи то је знате једно врло обично име. Код нас се сваки други трећи човек зове тако и тако, као код вас нпр. Петар Петровић или Фердинанд Рот кројач и т. д. — Шта кажете? Господине, ви мора да сте Србин! Иначе од куд би познавали Рота? — Нисам Србин, сачувај Боже! Ја не познајем никаквог Рота. Ја сам казао ма какво име које ми је дошло под језик и то се баш десило име Рота. То баш доказује да је оно врло обично овде, кад га човек може тако лако погодцјги. Е, опет ви мора да сте Србин. Ви'те како само лепо говорите српски. — А то не треба ни најмање да вас чуди. Не рекох ли вам да сам ја полиглота. Ја тако говорим све језике на свету. Јесте-ли ради чути? Баш бих вас молио! Ја и онако то нисам никад чуо. — Али и нашто Вам то? Ви и онако не би ништа разумели! Боље да ми гледамо своја посла.