Zvezda

БРОЈ 8.

3 В Е 3 Д А

СТР 63.

Позоришта има од три врсте: дворскнх, народних и нриватних. Дворска су позоришта нроста одељења дворске ннтендантуре или једна тачка из оног прописног сјаја, што га извесни дворови обдржавају као: ловови, гозбе, паркови. Неке од тих задовољстава стављају они на уживање и својим поданицима као нпр. наркове, багате, позоришта и т, д. Таквих ствари, а нарочито таквих позоришта, внђамо у Русији (Марински и Михаиловски театор) и у Аустријн (Бург театор и Оиеј)а). Код Руса је то остало као традиција а у Аустрији је то из нужде, јер „народно позориште" у Аустрији и не може постојати, пошто аустриског народа нема. Дворска нозоришта дакле, не служе никаквом артистичком циљу, но се уређују ио наредбама више дворс-ке интендантуре и имају се повиновати жељама и укусу оних, који их пздржава,ју. Наравно, зато н де®ицит — који је неминован нри оваквом руковођењу — нопуњавају владаоци из својих приватних прихода, јер они желе да имају своје нозориште, као што имају и своје подруме и своје коњушнице, своје кошутњаке и т. д. То је њихово право, па је и право да тако раде. Али су друкчија нозоришта иародна. Њих установл>ава и подиже држава, она њима рукује и над њима води налзор, јер таква иозоришта служе извесним националним циљевима, који су многобројни, али од којих су најважнија два: гајење народног језика и развијање народне драмске књнжевности. 0 другим његовим циљевима говорићу касннје. Таква, народна позоришта. да би одговарала своме задатку морају бити врло добро носећавана од нублике, и њихов морал, укус и раскош морају донекле стојати у сразмери са нравима исрествиманосетилаца. Народна нозоришта мора носећивати што више света, те даоноимашто више утинаја намасу. Чим се она ограниче само на извесну пубику, ма какве врсте оиа била, позориште је одступило од свога нравог нута. Да би се што већа посета обезбедила и тиме ујамчи опстанак усганове, мора се изабрати начин управљања који је најбољи, најспособнији да се ириходи доведу до своје највише мере. То се опет може ностићи: ако се употребе сва срества да се публика за нозориште закнтересује: ако се стави у покрег што више иницијатива: и ако су иравилно у уснеху нредузећа заинтересована највише баш она лица, која на иредузећу раде. Међутим тако се увек не ради. Има обично два система управе са народним нозориштима По првом систему сматра се нозориште као и свако друго државно надлештво. Тај је еистем код нас усвојен. За управника држава намести свога чиновника, који је иа нрвом месту „чиновник" на се врло често и остане еамо то. Он донесе собом своје бирократске појмове, своју чиповничку недантерију и.својеидеје о хијерархији у једну средину, где владају и морају вла^дати са свим супрогни принциии, навике и идеје Зна <^е колико може бити штетан један бирократ на једном месту где се тражи много такта, укуса и иницијативе. Остало је особље рекрутовано из истог елемента. Сад додајте томе — што се врло често у нас дешава — да се више иута неко иостави на неко место, јер нема минисгар никакво г дру.го под руком да му даде; на ћете онда лако разумети зашто да благајничко меето мора увек заузимати један учитељ, (који у осгалом може бити и .најбољи учитељ и најбол.и човек на свету); зашто је за драматурга дошао један

чиновник из министарства иностраних дела; и зашто као управник седи човек, који је у свом животу све радно, само се никад о позоришту није бавио — док није иостао унравитељ несретног Позорншта. Тај је систим — „уирава — наддештво" — по моме мишљењу врло незгодан за државу а врло штетан по интересе оног Позоришта. Покушаћу да то и докажем — али то остављам за другу недељу. Репертоар је ове недеље преко сваке мере рђав. 0 „Животу за динар" нећу да говорим више. Можете прочитати ако вас интересује крнтика о њој у „Срп. Прегледу" (св. 10) у којој је мој аНег е°-о рекао оно исто, што бихја данас могао рећи. Само ја нећу. Ђурка је врло добар човек. то је стари и заслужан глумац, који је нод старост имао једну малу слабост, — врло опростљиву ако хоћете, и ми му због тога не можемо до смрти пребацивати. У осталом, он је обећао данеће никад више. Ви треба да отидете на, тај комад, кад му је то толико мило. Чућете том приликом Чича Илију како пева: „ТрандаФпл трава, трацдаФил", а то, само то вреди улазнице. „Париски кочијаш" не заслужује ни да му се име у овом листу прибележи. То је једна досадна мелодрама, у којој чак иема ни згодних улога за глумца. „Породица Бенеатонова" је се са свим преживела, јер је то бида више једна дневна сатира, него каква комедија, Кад је Сарду њу писао, била је мода викати на моде! Како је Сарду један драмски писац с.а берзанским инстинктом, то јс хтео да експлоатише ту струју. Сви његови комади носе печат те исте тежње. Приказ је био доста добар и може се рећи редак за нашу позорницу. Гавриловић је био врло пажљив и коректан, као што је готово увек у улогама ове врсте, а и г-ђица Нигринова је бола веома нријатна, јер није имала сем једне једине сцене — прилике јецати. А шта да вам кажем о „Занисима Ђаволовим"? Казаћу вам да бих волео немати никад више прике да вам о њима говорим. 8.

8АНШ1ЉИВЕ СИТНИ1 |,Е Колико је ратона вндеда ЈКврона. — Од шеснаестога столећа ноказује нам евронска ратна статистика следеће бројеве: 44 рата вођено је због повећања земљишта; 22, да би се данак нодигао; 8 је ратова новедено, да би се решила питања части и пречега права; 6 је било изазвано због зађевица око притежања земаља: 41 је рат је требао да реши претензије на но неку круницу; 30 је ратова отпочињато под изговором, да се помогне савезаику; 23 су потекла око отмице за што већи утицај у евету,- 5 Јђ-ратовЗ, постало због трговачких размирица; 55 је било грађанских ратова, и, на цослетку 28 — за веру Божју. Свега, дакле, 286 ратова за нешто више од три стотине година! Готово на сваку годину по један рат. А колико јс Божје деце ту изгинуло, о томе се не води статистнка!