Zvezda

СТР. 70

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 9.

брижљиво увезаних врпцом, на нх, једну но једнт, размеети по мрежи вшпе гдаве евога госоодара. За тим рече: — Ево, господине, ово је све. Жма их свега пет: бонбоне, лЈ Ј тка, добОш, пушка и колач. — Добро, момче. — Срећан пут, господине. — Хвала, Лоране, у здрављу! Момак оде, залупив вратима. а ја посматрах својега суседа. Могао је имати око тридесет година и ако мујекоса била већ прогрушана; био је бркат, врло крупан и развијен, снажан и пун, а на прсима му блистаху ордеви. Он обриса чело, одахну и гледајући ме право у лице, рече: — Да вам дим не досађује, господине? •— Не, господине. То око, тај глас, па то лице, све ми је било познато. Но где сам их видео и кад? Сумње нема, негде сам се срео с овим младићем, разговарао сам са њим, руковао се. Но то је бидо давно, врло давно и беше се већ изгубило у магли, но којој дух узаман тражи и тумара по усгшменама, ира.тећи их као аветињб које беже, да их не можеш ухватити. Сада ме и он сам посматраше пажљиво и постојано као човек који се опомиње по мало, но не сасвим. Очи нам се сукобише и, постиђене тим упорним погледима, окретоше се; али после неколико тренутака, нагнате неодољивом и постојаном вољом, ноново се сусретоше и ја изустих: — Боже мој, господине, у место што се кришом, иснод ока гледамо читав час, зар не би боље било да заједно нотражимо по памети, где смо се познади? Сусед врло учтиво одговори: —- Имате потпуно право, господине. Приказах му се: — Анри Бонклер, судија. Ое се за часак устезаше, по том са оном озбиљношћу ока и гласа, што прати велику напрегнутост духа рече: — Ах! јест, видео сам вас једном код Поанелових, јоп; пре рата, има већ дванаест година од тада ! -— Да, господине... Ах! та ви сте поручник Реваљер! — Јест... Био сам чак и капеган Реваљер све до дана кад сам изгубио ноге... обадве ноге једним јединим ударцем ђулета. И 'ми се опет погледасмо: сад смо се већ иознали. Потпуно се сетих, да сам виђао овога лепог, црномањастог младаћа, којн је унрављао котиљоном тако живо и дивно да га беху прозвали мислим „вихаром". Но иза те чисте и јасне слике лебдело је још непгто, што не могах докучити, иека историја, коју сам ја знао п заборавио, једна од оних прича, којима се указуЈе благонаклона ибрзапажња, но које остављају у духу само неки, скоро неосетни, нејасни траг. Ту је било и љубави. То ми је казивало неко чудновато осећање у дну мојега сећања и више нешто, неко осећање слично мирису, по коме ловачкн пас осећа траг дивљачи. Но, мало по мало, сенке су ностајале јасније, разговетније и пред очима ми се указа слика неке младе девојке. По том ми у памети сину, као муња н њено име: Госпођица од Мандал. Сад се свега сећам. Заиста је то

била једна љубавна свакидашња историја. У оно доба, кад еам га ја познао,, та млада девојка волела га је и говоридо се о њиховој скорој сзадби. А он као да је био врло »• заллбл.еп, врло срећан. Подигох очи ка .мрежи, по којбј је служитељ мојега суседа био разместио завијутке, што су се, уелед потреса воза, љуљали, иа ми се причу служитељев глас као да јетек сад изговорио: — Ево, госноднне. ово је све. Има их свега нет: бонбоне, лутка, добош, пушка и колач. Тада се, за тренутак, иороди у мојој глави читав роман. У осталом чанило се по свему ономе, што сам из њега нрочитао, да се мдада девојкаудала за свога вереника после, било телесне, било Финансиске катастро®е. Дакле овај, у боју осакаћени ОФицир, опетје, вративши се из боја, нашао девојку, која се бнла њему обећала и, одржавши за-' дату реч, пошла за њега. Ја сам то онако лепо и просто пресудио, као нгго се обично суди о свима пожртвовањима. и завршецима у књигама и позоришту. Кад се чита или слуша о тим делима великодушности, увек се чини, да би човек самога себе жртвовао тада с одушевљењем, са задовољством, с ведиким усхићењем. Но ви одмах, сутра дан, промените ћуд, чим вам какав пријатељ, који је у беду нао, затражи новаца на зајам. За тим, на мах друга једна, истина мање поетична но много стварнпја, претпоставка, замени ону прву. Може бити, он се оженао још пре рата, пре страховита догађаја, у коме му је ђуде однело ноге; н онда је онаморала на силу, иредавши се својој судби, примити, бринути се, тешити и подржавати свога мужа, којн је отишао снажан и леп, а вратио се одсечених ногу, ненокретан, немоћан. Је ли он био срећан ила стављен на вечите муке? Нека, најнре сићушна, па све већаивећа, неодољива жеља обузе ме свега, да дознам његов жавот, бар у главним нотезима, који би ма дали могућности да погоднм оно, штоми он сам не би могао или не би хтео рећи. И ја га изненадно запитах: — Ви сте отац, госпине? Он одговори: — Не, господине. На мах се осетих збуњен, као да сам Бог зна шта учинио, па наставих; — Молим за опроштај, господине. Чувша вашег служитеља где говори о играчкама, номисдио сам то. И акочовек не слуша, он опет чује, па и против воље изводи закључке. Он се осмехну и промрмља: — Не, ја чак нисам ни ожењен. Начиних се, као да сам се одједном нечег сетио. — Ах!.. али кад сам вас познао, ви се били верени. верени, мислим, са госпођицом од Мандал. — Да, госиодине, ваше је памтење изврсно. Био сам толико смео, те наставих: — Да, да... но тако се исто опомињем, да сам чуо, да се госпођица од Мандал удала за госнодина... госнодина... Он спокојно изусти ово име: — Господина од Флерел. — Да, то је! Јест... сећам се чак иразговора, у коме" се говорило о Вашој рани.