Zvezda

БРОЈ 12

3 В Е 3 Д А

(ЛТ. 91

— Добро, онда иди, док се та сгвар расправи. Ја одох. Тек што сам стигао натраг у своје место, а позив од једне друге команде. Зову ме тамо, да ми саопште, да одмах предстанем својој команди, јер сам тамо погрепшо ушао у њихов списах. Ја одем у свују команду и кажем, како ме позива команда м ..ачка, да ми саопшти, да предстанем овој овде. -- На што си овамо дошао?! — Па гато ћу ики тамо, кад ће ме они овамо упутити, а пошто за ту... — почех разлагати, како би било г-лупо да идем тамошњој команди. — Ту си дошао да неком објашњаваш!.. Не може то тако, свуд се зна ред!.. ТТТта ћу! Нисам имао куда, већ одем из К у М , да ми се тамо саопшти да дођем у К Јавим се дакле тамошњој команди. Оиет наређивање, кораци, „разумем!- 1 — и рекоше ми на послетку, да ме није нико ни звао!.. Вратим се натраг кући. Тек данух душом, а ето опет акта из М..., у коме се вели, дајетодруги позив и да се стражарно упутим. Потрчи опет без душе. Саопштнше ми. Ето тако мало доциије ступим ја у касарну и одслужпм двогодишњи рок.

Прошло од тог доба пет година. Ја готово и заборавио да сам био војник. Једног дана позваше ме у општину. Одем Кад тамо, а оно неки гломазаи свежањ акта од воманде: има у њему десет килограма. Нешт0 ушивено, присајужавано једно с другим док се није начинио толико велики, да су га морали предвојити у два дела. Наређује ми се да вас у.-утим у комаиду, рече кмет. — Зар опет?! дрекиух ја од чуда. Узмем опа акта. На њима хил>адама неких потписа, наређења, изјапгњења, оптуисења, одговора, печата свештеничких, капетанских, начелничких, школских, ошптинских, дивизијских, и чега јога не. ГЈрегледам све то, и видим, да се звапично утврдџло, да сам жив, и зову ме одмах, да одслужим свој рок у сталном кадру.

3 ^ Зар онај иоток бистри, Што тихо жуборп; И ветри!. тихи, лаки, Што шумом шумори Мислиш за л .убав ие зна... И њу не говори Ј! И славуј милогласни, Кад песмом вахори; '1

И оно цвеће мило, На твоји прозорп, Мислиш за љубав не зна... И н.у не говори ? ! Зар онај поглед сете, Што земљи обори, Кад њиме срце твоје, Л>убавл.у прозбори, Мислиш за л.убав не зна... И н>у не говори 1!... Алекеинац. Авгуота 1898 год. Милорад Н. Петровг^. 4»

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ ОД Н. А. ЉЕЈКИНА (наетавак) VII На крупноме песку, подном разнобојна, сићушна камсња, заиста је лежало нешто, али не утопљеник. ГлаФира Семјоновна нрва сс нрогура кроз гомилу. погледа и јурну натраг, повикавши: „ај крокодил"! Натраг, натраг, Никола Ивановићу, не прилази! Иване Кондратијевићу ! Бежите овамо! Како ви смете оставити даму! викала је она, стојећи већ на каменим степеницама. — Ама није ово крокодил, него — велика риба! одазва јој се Коњурин одоздо. — Каква риба! То је велики сом. Види му само њушку, спори Николај Ивановић. — Глаша! оди овамо. Ово је сом. Сом грдпе величине. — Не, не! Ни зашто на свету! Ја сам видела зубе... Страшни зуби... Брр!... чуло се са степенпца. — Ама, он-је мртав, убијен... — Не, нс! Не идем ја тамо! Међутим, два рибара, опаљена сунцем у лаким хаљегцам, певали су око извученог, морскога чудовишта неку неприкладну песму, а трећи рибар пружао је сваком посматрачу из гомиле своју чашу од глине и тражио новаца, говорећи; — Беих 80П8 роиг 1а герг6беп(;а1[ои! Беих »оиз... (Два марјаша за представу. Два суа). Он нриђе и Ивану Кондратијевићу пружи чашу и намигну на њ. — Шта ћеш, арапска њушко? упита овај. •— Тражи да нлатиш што си видео звера. Дај му бакренп новац. рече Николај Ивановић. —- Зашто? Таман! Сад ћу и за то плаћати! Ово није позориште: ово је обала! — Па не дај ! Шта сп ту окупио викати. Ево ја ћу и за те платити! Николај Ивановић баци у чашу два ба- А крена новчића по 10 сантима. ч — Иване Кондратијевићу! Ви рекосте да је гај крокодил мртав ? зачу се на степенима глас ГлаФире Семјоповне, која се мало окуражила. кад је чула песму, — Мртав, мртав,.. Оди овамо... одговори Николај ј I Ивановић.