Zvezda

3 Д А

БРОЈ 13

разболеда и модн га да одмах дође. Деран, — кога не познајем — одмах је нобегао и ништа није даље говорио. Сиромах Бдас, страшно се препао. Ти већ знаш како он воли своју мајку. Он нас није хтео остављати саме и рече, да ће отићи сутра зором, али по очима његовим приметила сам, да би му то било врло тешко. Мени дође на памет мисао: а ако његова мати умрс још ове ноћи, зар ја да га лишим могућности да последњи пут загрли своју мајку?! То би било и сувише егоистично. Ја га умирим и натерам да иде. Он обећа да ће се још ове вечери вратити. Отишао је на поштанским колима. Забравила сам за њим сва врата, и за то си морао чекати. Ну, а ти? јеси ли задовољан својим нословима? — Јесам, но да говоримо о теби. Зашто си нусгила Бласа? Он се пре једаиаест ма и на колима не може вратити. Сад ћеш и ти бити узнемирена... и ја. А после, за што оног дерана нисте ништа распитади? Можда он лаже? Је ди бар Блас оставио оружје. — Сигурно га је оставио у предсобљу. Одох да видим. — IIси нису отишли за њим? — Не, они леже и спавају. Небо је тавно, али свуд је унаокодо тихо, ништа се не чуја. У том тренутку теле®онски чиновник куцну на врата: — Господине, већ је пет минута ирошло. Троје њих чекају на ред. — До виђења, Лујзице, идем да једем. Вечерас ако не будеш спавала ја ћу поново говорити с тобом, надам се, да ће се Блас дотле вратити. — 0, ја нећу заспати. Чујеш ли, Пера се ухватио за мене и виче: „добро вече". слутпај. — Добро вече, татице! — Добро вече, драги мој! Љубим вас нежно. Чиновник ионово закуца на врата. — Господине, иублика се срди. Кад сам излазио, нредусрели су ме љутити погледи који су чекали на ред. Ади ја нисам ништа видео, ја сам се налазио у другом свету; тако је јака била илузија створена близином гласова најрођенијих створова. Сав сам био занесен оним, што ми је жена причала. Пред њом сам се старао да сакријем своју узнемиреност, али она је расла у мени сваког тренутка. Моје се уображење толико разиграло, да дошав у гостионицу нисам могао ни залогаја прогутати. У грозничавом узбуђењу скочим са стола, да поново одем на теле®он, кад баш у тај мах приђе мој прпјатељ, који ме је пратио за све време мојих посета, и рече, да ми мора саопштити још нешто ради бољег успеха мојих послова. Нисам га могао одмах напустити и, кад сам дошао у биро. било је нрилично доц кан. Срце ми је било узнемирено арукесу ми дрхтале тако, да за дуго нисам могао придржати телеФОнске шкољке рукама. Некодико секунада нисам ништа чуо. — 0, Лујзице! Где си? Одговарај, ако Бога знаш! Јако сам узнемирен... Најзад сам чуо.. То је био глас Лујзин, али тих, задављен, глув, рекао бих, — премро од ужаса. — Замисли, драги мој... има већ читави сахат како смо у највећем етраху... Нисам нашла оружје. Сигурно га је онај деран однео нри одласку. Блас се још није вратио... Ужасно, страшно. Њега су сигурно нарочито одазвали, можда завели некуд. Мене дави страх. Са свим сам

изгубила главу... Чуда сам кораке... далеко у башти негде... Чекни... присдушкујем... Нагнув се над телефоиом, стајао сам не дишући, исто као и жена ми, обузет ужасом. — Лујзице, молим те, немој ћутати, ти ме мучиш. Говори! Говори непрестано! Кажи шта чујеш ? — Пси реже... ево их лају... бесно лају... отрчали к шуми. На једаннут ућуташе... и не враћају се. . да... чини ми се, чују се по песку на нутањама потмули, крадимични кораци... Као да се неко приближује кући... — Лујзице, говори, говори! Ја се гушим... ја ћу полудети... Шта чујеш? Шта чујеш?; — Ништа, готово ништа... Да, да... потмуло шкринање... Као да неко потајно подиже длетом капак... Окно се разби... Боже, како се бојим!.. Ја сам рикао као бесан над апаратом!, ~ ТелеФОнирај у Марсељ, зови полицију, жандарме! — Шта ти је?! Зар не знаш да је три миље до града... Неће стићи... — Вичи... сакри се... бежи... да, да, зграби дете и бежи !... — Не могу... Ноге ми се осекле... Они се увлаче... полагано... пипају на вратима... Дете моје!.. Пођи, брже... Хајде к мени... У иомоћ... К мени!... к м.... То су била два узвика неоннсаног ужаса. За тим еам чуо само некакву неодређену, једва нриметну галаму, мешавину потмулих звукова. После овога... ништа... све се ућутало... Тада осетих као да ми се нешто откиде у грудима. Ја сам пао и ништа више нисам чуо ни видио. Кад сам отворио очи у полицијском одељку, ноново сам ночео викати: — Жена моја, доте моје! Они убијају моју жену и моје дете ! Полицијски чиновник је изнајнре мислио да сам с ума сишао, али носле, разабравши из мојих узвикастрашну истину, обрати ми се с највећом нежношћу: — Од срца вас жалим, али сад је све затворено... Морате се стрпити до сутра.. Мару умуче, гушећи се нод утицајем ових успомена; за тим додаде: — Представите себи сав ужае те ноћи! 0 нојединостима преступа упућујем вас на „Судске новине" у којима је било много говора о том сензационом догађају. Али, пикакав извештај, никакве реченице не могу описати невероватне муке човека, који 200 миља удаљен, чује узвике своје жене и детета, чује како их убијају и може само помамно урликати испред дрвеног сандучића, уверен да им помоћи не може. П. КЊИЖЕВНОСТ Закон ОтвФана Душава, цара сриског, 1349 и 1354 на ново издао и објаснио Стојан Новаковић. У Београду. Штампано у Државној Штамаарији 1898. 91. издање задужбине Илије М. Коларца, сгр I—С1ЛН -ј- 312. Цена је овој књизи 5 динара или круна (2 - 50 Фор. А. вр.) Ово је наслов новог издања Законика цара Душана. Својом новом појавом поређењем текстов<5, објасњењима, н