Zvezda

БРОЈ 15

3 В Е

3 Д А

СТР. 121

Чудна посла, српска пита! Ко те пита ? Ал' због пите, да се дигне Родитељска рука, Грдна брука, грдна брука!!.. 5. Једном тирјанину: Знај тирјане, ало једна, Животињо бедна! Знај тирјане, ко што сваки зна: Да се љутим ја! И свак' кутак одјекује: „Љутим,.. љутим ја... Р. 8. Мма још нодоета песама и натписа, али ја их више нећу штампати; оставићу их за познија покољења, која ће нашег песника можда умети разумети и боље ценити. Ја ћу све рукописе сачувати, ако се буде саставио одбор за издање целокупних деда његових и за подизање достојног му споменика. Ј. Угричић. 35 'да.г •Шразованост? — Катарина Цителман. С неиачког превеле Б. и К. ЛУ"ег ппшег вЈгећетЈ вјсћ ђетиМ Веп коппеп -тг егЈовеп. воеЊе. Са свим усамљено, у планини, живљаше неки мудрац са својим сином, дечком необично даровитим, а при том и срца веома доброг. Отац васпитаваше најбрижљивије своје једино чедо; сав свој труд уложио беше, да развије дарове детиње; упућиваше га на пут врлина, а за тим учаше га, да љуби Бога, и људе и разуме чуда и лепоте природе. Године прохујаше и кад од дечка постаде младић, отац га посла у свет са овим речима: „Нек ти не буде главно, сине, да што више блага степеш ; не тражи части и славе у свету, не; тражи образованост, то је моја воља, и кад је нађеш врати се дома. Тада ћеш моћи као и ја живети усамљено." Младић, у којега срце беше препуно љубави и послушности, — обећа, да ће се управљати по очевој заповести и да неће, што оно рекли, ни стати ни сести, док је не испуни. „Не сумњај, оче, брзо ћу се вратити" рече са свим поуздан, и тад пође људима. У путу срете неку стаситу и достојанствену женску прилику, за којом иђаше читава поворка знатних људи. Шта више, неке од њих и познаде, тако: Сократа, Платона и Аристотела угледа у редовима, којима као да краја нема. — „Знао сам ја!" повика младић задовол,но. „Ево је већ ту и , паћезатим смелорећи: „Послат сам, да тебе тражим. Буди тако добраи пођи за мном." „Ја, за тобом да пођем?" одговори она врло поносито. „Ја, ни за ким не идем, за мпом иду други." ,,3ар ти ниси образованост"? упита је уплашено. ,,Не ја сам Наука\ „одговори му она поносито. „Па онда ми ваљда можеш рећи, где ли могу наћи Образованост?" „Разуме се" — одговори она. ,,.Њеп је стан далеко, врло

далеко, али пут ће ти бити отворен, ако ми верно служиш седам година." „Погодба је тешка" рече уздишући: „Ипак се не плашим; допусти ми, да седнем крај твојих ногу; учи ме, чему ме имаш научити." Са осмехом на лицу рећи ће му она: „За то ти ни читав живот не би био довољан." — „Како да ти служим?" „Изабери једнога од мојих ученика за учитеља и он ће ти објаснити шта имаш да радиш." — — — — Тако и би. Младић је радо учио; био је вредан, и учитељ га је могао у скоро пустити да иде те да и друге учитеље слуша. Али он беше пресрећан у овом одабраном друштву, на које је случајно наишао; своје учитеље толико је љубио и обожавао, да би радо у место седам година, сав свој живот провео међ њама. Међутим требало је дату реч реч испунити, за то обдарен богатим дароввма, крете се даље. Од једном угледа, да му у сусрет иду девет лелих девојака, које не беху онако озбиљне као Наука, него насмејане и примамљиве. — „Тражим Образованост" рече скромно „можете ли ми рећи, где се она налази? 1; ,,На добром си путу" одговорише му оне: „кроз наш врт води пут; показаћемо ти га, ако се код нае одмориш." И одведоше га на божанствену ливаду; браху му шарно цвеће; свака од н.их трудила се, да му покаже'. своју умешност. Побожно, одушевљено, занесено слушао је, гледао и учиоИ овде му се, код овах дивнех сестара, опет тако јако допаде, да се не могаше од њих просто растати. Најзад рече: „Врло ми јс жао, што морам ићи одавде ; смем ли вас опет походити, да ме, кад будем жалостан и малаксао, развеселите?" На то га оне пријатељски нозваше. „Увек ћеш нам мио бити;" и свака му муза даде по нешто за успомену. За тим га испратише из свога царства, и показаше му пут, којим треба даље да иде. Брзо корачајући дође он у неку мрачну, густу шуму И ако је био сам самцит, није се бојао. И шуштање дрвећа, и Фијук ветра и жубор потока, све је то њему био читав разговор, и птичје гласове он је разумевао. Како је лепо ту било! Није ни најмање Образованости замерао, што се чак овамо повукла! Али и ако је по шуми, евуд у накрст, тражио, не могаше је наћи. Кад изиђе најпосле на чистину, угледапред собом велики град и миоги му људи долажаху у сусрет; испред њих спази неку накинђурону и набељену даму. Хтеде брзо нокрај ње проћи; јер је одмах добро знао да то не може бити Образованост, али га она сама ослови, па чак скрену с пута, те идући нокрај њега поче га весело забављати. „Ко си ти ?" упита је хладно. ,,Ја сам Савременоет" одговори она „Немој ме терати. И ако ти се не допадам, ипак ме само боље познај, па ћеш ме већ знати ценити!" „Молим те, остави ме! мољаше је он: „Образованост тражим, а не тебе." ,,Само те ја могу до ње довести." „То су ми већ рекле и науке и уметноет. А и у природи залуд сам тражио" повика он клонув духом. „Ако је ико у стању, да ти помогне, како би је нашао, то сам ја" тешила га је она: „Веруј ми, биће прилике, па ћеш се и уверити." „Добро, води ме ". Тада га је она провела кроз велики град. Улазила је са њиме и у колибе сиротињске и у палате богаташке, и у Фабрике и занатлијске радионице. Дала му је прилике да се спуети у нровалије грехова и