Zvezda

Број 20

3 В Е 3 Д А

— Дакле, мрзиш ме? ГЈа лепо! С Богом! Дарнуо је где треба. Пави се учини да ће одласком својим и своју душу нонети. Зато убрза да му докаже. — Не мрзим! Зашто бих мрзела? — Па за оно... — Она саже главу. — Дакле ме волиш!... Знам, знам! Није баш овако као ја тебе, али онако номало.... Је л?... И ухватм је за руку. Она не трже руке. — Хвала ти! Много бих нешто хтео с тобом разговарати, али ти сад журиш кући. Кад би могла сутра на да се нађемо овде у парку око десет сахата.... — Не могу! — Ако ме волиш, моћи ћеш! Сад, с Богом! Ево и неких мојих другова, па не бих рад био да нас затеку у разговору. С. Богом! Па јој протресе руку и скину капу те се дубоко поклони. Као каква махина кад је механизам крене, тако и Пава одступи од њега. Прође поред тројице младића, што из парка изађоше, сагнувши главу да би избегла оне дрске и радознале погледе. Младићи се пожурише да достигну Гајића који се лагано беше уиутио »Лондону«. Кад га стигоше један му довикну: -— Битанго! Он му само намигну, слеже раменима и рече лаконски: — Колико да нисмо без забаве! (НАСТАВИЂЕ СЕ) РУНЧИ У ЈЕСЕН. - Студени те ветар Оије, И трга ти лиеје жуто, О, пролетње чедо Оајно, Сад си тужно, увенуто. Одлетеше легш дани, А и твоЈе чари о њима, Сад ти ледном руком прети Немилосна хладна зима. Ал' проћ.и ■ћ.е једном и то, Пролећ.е •ћ.е љупко доћи: Твој ■ћ.е мирис да замири У тихане летње но-ћи. О, надај ее, теО' ћ.е еунце Опет љупко да заеија, Ти у нади живи, еањаЈ, А да л с' могу надат и ја? Ниш. Ј/!илуШин.

ГДЕ ПОШОПНЏВ ЗРУ од н. а. љејкина (Наетавак) XV Иванови и Коњурин поново се нађоше око онога низа дућана, застајкиваху пред излозима и гледаху робу. С времена на време Глафира Семјоновна улазаше у радње и куповаше разну непотребну ситнурију. Николај Ивановић беше сасвим претрпан куповином; дође ред да се осамари и Иван Кондратијевић. Накуповало се ту свашта: ту су фотографије Нице, бонбоне налик на оно разнобојно камење, којим је посута обала ницкога залива, неколико бројаница од некога необично мирисна дрвета, складно путничко огледалце, флакони с мирисима. Николај Ивановић се сав надуо. — Ми смо требали ручати у томе руском ресторану, рече оп. — Нашто закерати око тога, што нема руских јела. Све једно; и онако се овде руска јестива не налазе. — А капетан Васиљевић, међу тим, рече отоич, да овде има некакав ресторан, где се могу добити и шчи и каша, одговори Глафира Семјоновна. —Казаојеииа више и како се зове тај ресторан, али сам заборавила. -— Е, онда питајте жандарма. Жандарм ће јамачно знати где је тај ресторан, — предложи Коњурин и додаде: — Ово је већ крајње време да се што год једе. Ја осећам страшпо глад. — А где ћеш наћи жандарма? Ово је, чини ми се, град без жандарма. Ето, од кад идемо, а да смо бар једнога жандарма видели! — Заиста, овде нема жандарма, допуњава Николај Ивановић. — Ни ја их нисам видео. — Ех, зар је то могућно, да град буде без жандарма г спори Коњурин. —Ми их нисмо опазили... Иначе, како би било без њих?... Узмимо на пример: деси се бој, или се развиче каква пијаница... — Ви заборављате, Иване Кондратијевићу, да је ово иностранство. Овде нема пијаница. — Сад нема, то знам; али о празницима сигурно бива.... Жандарм!... Жандарма треба на углу улице тражити, или на прекрсту. Хајдемо те на прекрст! Ено тамо. Дођоше на прекрст; али жандарма ни тамо не нађоше. — Ово је којешта! рече Коњурин. — Ногледајте тамо где кочијаши стоје. Ено, тамо, чини ми се да стоје кочијаши. Одоше кочијашима али ни код њих не нађоше жандарма. — И то ми је град! подругљиво рече Коњурин. Ја како ли они ноћу ? Не значи ли ово, да кад би те когод ноћу напао, ти можеш викати колико ти је воља „у помоћ", нико ти се не би нашао. А овамо веле цивилизација! — Али, овде се ноћу не нападају. -— Све једно, али како је то у опште без жандарма. То није никав ред без жандарма. Узмимо, мени се прохте да идем на такво место, где се не допушта ићи. Ко ће ме задржати ? Или : прођеш — а кочијаши