Zvezda

Стр, 156

3 В Е 3 Д А

Никад Пави није било пролеће тако лепо; никад до сад она и не гледаше како се травка буди; а сад, тај живот, што је око ње бујао, понесе и њу. Какве жеље! Какве мисли! Али у с.вакој мисли, у свакој жељи њезиној беше он. Све то не би вредело ништа кад не би њега било. Живот би био тамница без њега. Њој је постало потребно да о њему мисли и сања; без тих мисли и снова чинило јој се да не би могла живети, као што се не може живети без ваздуха. Њој беше мило и лепо све зато, што у сваком кутићу виђаше њега; он је онај ореол што свакој стварчици даваше неку светитељску драж. Она није чула како анђели говоре, али јој се чинило да говоре као он. Она, иобожно чедо сиромашног занатлије, што је целог века радио Богу се молећи и њему захваљујући — никад ни пред каквом светињом не би скрушена пала као што би пред њим. Морске дубине имају свог дна, њена љубав не: она беше велика као васељена.... Гајићевом оку не измаче то. Он човек од »света« видео је врло добро све то, и био је потпуно свесан да је то дете залудео. Сад је само гледао и згодну прилику па да прими награду за труд. Једног дана, враћајући се из вароши, Пава га срете код парка финансијског. XVI — Добар дан, госпођице! — рече он весело. Она ушепртљи. Толико беше збуњена да га је једва умела отпоздравити. — Од куд ви ? —• Била у вароши, куповала неке ситнице. — Баш сте дивни! Кадри би били залудети и највећег пробирача! Пана му ништа не одговори. — Та погледајте ми у очи! Најлешие огледало на коме сам се до сад огледао, то су ваше зенице! Пави је то годило, али га не погледа. — Па ви не говорите! Да нисте онемели? — Журим кући! — рече она и пружи му руку да се поздрави. Он прихвати њену ручицу и стеже је. —- Штета, што је ова рукавица на руци! — С Богом! — Ех, с Богом! Нисам с вама насамо разговарао Бог те пига кад! Чекајте мало! — Журим! — Стићи ћете. — Али мама.... — Нишга; »задржала сам се!« Бога ми, госпођице, просто сам се зажелео да с вама коју реч проговорим! Ја не знам; може бити да сте се и наљутили на ме оног вечера.... Она задрхта. — Јесте се наљутили? — Н-н-исам. — Дакле, и вама се оно допало ? — Молим вас, не питајте ме ништа!.... — ПТго? Ја вам кажем да сам од оног вечера најсрећнији човек на свету! Дао бих пола живота

да ми се то још једанпут деси! Ви иемате појма колико сте мила.... Њу је просто збунило толико ласкање и ако јој је годило. Да би се из забуне извукла она избаци ирву мисао која јој на ум паде: — А Милена? — Шта Милена? —• Па оиа.... она вас воли.... — Може! Али ја њу не волим, ја волим вас! Она учиниједан нервозан нокрет и извуче своју из његове руке. — Да, Паво! Ја вас волим! — Па шго онда њу варате? — рече Пава и погледа му у очи. — Не, душо! Не варам ја њу! Ја јој нисам речи проговорио о својој љубави. Питај је, па ће ти казати! — Па што јој одлазите сваки дан? — Прво: позват сам; а друго и најглавније: што знам да ћу тебе тамо наћи! И зато најжељније очекујем час кад ћу пред вече из канцеларије изићи! Њој се учини да не говори истину, зато му опет погледа у очи. — Гледајте, слободно гледајте!... Па јој окрете говорити на ти: — Али, знај, да си ме освојила, да ја више нисам свој, да ја себе не познајем од онога дана кад сам тебе видео! Хоћеш ли ми веровати да ја од онога вечера, кад мој пољубац паде на твоје усне, не знам шта радим! Нигде мира ни иокоја немам! Свуда само твоју слику видим! А најсрећнији сам онда кад с тобом један ваздух дишем! Верујеш ли ми? Она му нишга не одговори, него је штапом свога сунцобрана кидала једну травчицу, што је између камења у калдрми изникла. — Ја сам, душо моја, толико пута ноћу поред твоје куће прошао и то редовно. Сваки пут пошљем пољубац твојим руменим уснама и пожелим ти лаку ноћ и сладак санак! Ја сам постао детињаст и сујеверан. Кад цигару палим ја сваку жижицу на те намењујем, па ако пуца ја се раУ тај мах неко ирође горед њих, и он прекиде; а кад овај мину он настави: — ... .дујем, велим: она мисли на ме! Је ли да је то лудо?« Али сад како је да је: било лудо или паметно, ја тако радим. Та проговори и ти што год! Да ти пије криво штО ти нат-мговорим! — Није. —- Па гита је онда? — Ништа. — Дакле не љутиш се? — Не љутим. — А хоћеш ли ти мени исто тако? — Нећу. — Што ? — Нисам научила, незгодно ми. - Учи се! — Не могу! С Богом!