Zvezda

Стр. 160

3 В Е 3 Д А

Број 20

Сутра дан у среду по подне сахрањен је Чика Марко уз неко дисхармонично појање. Света је било на погребу много. У име његових другова ожалио га је пред позориштем х\ Гавриловић. Марко Станишић је колико интересантан толико редак глумачки тип. Он је од свију, и ранијих а нарочито садањих глумаца, издвајао извесним шиком и спољашњом отменошћу, која је врло потребна глумцу. Његово лепо, увек чисто избријано лице, његова сребрнаста коса, његова чистота и спретност у оделу, увек су падале у очи и привлачиле иажњу; а његова мало изафектирана учтивост и јако потенцирана љубазност чиниле су да је Чика Марко пролазио много боље ван позорнице него на њој. Он је био као неки „парадни х-лумац"; један глумац за репрезентацију, где год нема репрезентације; бно је, како да вам кажем? оличен тип онаквог глумца, како га то код нас шира публика разуме, или боље подразумева, т. ј. својом спољашношћу таман је утврђивао да се верује да он живи како то наивнп гледаоци замишљају, а како ни један глумац до данас није живео. Зато је он био веома познат, па, као што то врло често бива код свију који су много познати, и врло омиљен. Он није био ни највећи ни најстарији глумац, па је био веома симпатичан, а за старије генерације које су волеле „ваљано попити и појести", Чика Марко је био и најсимпатичнији. Он је био њихов одан и неизоставни сапутник по многом клизавом путу; и дан дањи ни о једном његовом колеги не постоји више анегдота и приповедака. Журим се да вам кажем да су све оне по Станишића симпатичне, ма да су све једнога жанра. Иа позорници већ није тако ишло. И ако је он у „природи" трајно увек „феш", увек чист и дотеран, увек насмешен, љубазан и услужан, са једном мрвом фамилијарности, која је њему пролазила — он за то није остао увек једнак на позорници. Јер најзад и то би било доста. Станишић је некад био врло добар глумац, и он се у почетку своје каријере повијао по захтевима и укусу тадање позоришне публике, па као што то увек код нас бива, такав је и остао без и најмање еволуције. Али је Станишић имао ту несрећу, да је његов „фах", његов ред улога, био највише подложан моди. И друге је глумце време прекорачило, али се то није тако јако опажало, јер „карактерне" улоге могу се играти и сад као и пре 20 година, па да опет не изгледају смешне. То неће бити добро, али неће бити смешно. Док је са свим обрнуто са улогама, да ли да их назовем „елегантним"? Појмови о моди се измене за врло кратко време, и један господин, који је пре 10 година био елегантан и „модеран", ако би се појавио данас у истом стању, зиа се какав би упечатак на нас учинио. Мало та фаталност, —коју наравно Чика Марконије могао схватити — а мало зуб.времена учинили су да је Станишић у последње време био пријатнији и бољи глумац напољу но на позорници. Па ипак кад год би се појавио стари репертоар где би живео какав енглески краљ, или француски маркиз, какав аустриски или немачки генерал, — Станишићу би се вратио стари жар и стара кочоперност, те би се показао глумац од расе.

Тако је он те особине на позорници комбиновао и допуњавао онима из свог живота ван позорнице, те је тако створио једну ретку особу, коју неће нико моћи заменити. Ја не видим ни једног од млађих, који би, не имајући већег талента од Станишића, могао остваритн један тако куријозан тип. И зато публика треба да га жали. Ето тако сам сматрао за дужност да кажем о Марку Станишићу публици као 5рес1а1;ог, а сад допустите ми да се ја лично опростим са својим старим знанцем. За мене је ое * био као и за многе друге „Чика Марко", алијезамене Чика Марко значио и глумац—начело! То начело није било велико нити се треба уплашити или насмејати за ту реч, али је то начело било исто тако тешко служити, као и свако друго. Чика Марко је био човек који би као сматрао или осећао: да је глума нешто врло фино, врло лепо, врло свечано; да понешто фино и лепо тешко може да издржи борбу или судар са свом овом ружном људском спољашношћу, и зато је се чисто осећао он позван да вешто представља глумачки шик, глумачке манире, глумачке појмове, свему што се да испољити, глумачко достојанство. — У кратко он је за ме био неки глумачки Монпавон. У исто време осећао је, држао је да глумац треба сав савцит да припада публици ; да је то занат који савршено лишава човека индивидуалне слободе и прикује својој жртви, чим једном ступи на позорницу, „даске" за табане, те остане глумац вечито на позорници као на пиједесталу. Станишић је веровао да глумац треба што више да је пред публиком. II 1аи(; рагаЈШ. Виктор Кузен у Монпавону. Сасвим. Ах, ја га се сећам на јубилејуму Ружићевом ! Шапчанин, Тоша, Чика Марко! Сад већ сви покојни! Сва тројица мајстори пред публиком. Сећам се какав је упечатак њихова појава направила на Новосађане! Чика Марко сребрне косе, која се сва прелива, у белом као снег прслуку, са сјајним цилиндером на глави и богатим прстењем на прстима, промиче кроз очарану светковином публику, и час по, прилази своме „интенданту" да нрими од њега заповести. Ах! стари моји пријатељи, какву сте дивну представу ви сви тада одиграли! Сећам се како је Чика Марко био горд због свог успеха, али не горд, за себе, него горд за нас остале Београђане, за своје Позориште. У пролазу, видећи где му свако путем места прави, он ми шану: „јеси-ли вг,део, амице, како су овди паф пред Краљевским Позориштем? Шта кажу за инспектора, а?" Ах, добри Чика Марко ! Прошли су нам давно наши лепи дани! Ти си и после са истом преданошћу. истом услужношћу, истом љубазношћу представљао инспектора, али ту није више било твога старог интенданта, да те смешећи се кори, поправља, или хвали. Ти си своје дане трајао мучећи се и трпео ћутећи. Твоји појмови о дисциилини нису ти допуштали да ропћеш, али твоји пријатељи су видели, на самртном твом часу, колико ти је било тешко и колико те је тиштала твоја улога. 'Гек те је Смрт, та велика ослободитељка, . разрешила од одговорности, и умирући ти си јекнуо: