Zvezda

Број 20

Стр. 161

„Та маните ме с вашим управитељем, хоћу с миром да умрем." Ти оде, добри Чика Марко, да мирно легнеш поред великог Тоше, кога си тојшко волео, кога си најрадије пратио, уз кога си тако лепо изгледао; и да му кажеш: да је добро што је он сад тамо, да не треба да жали што више није међу нама! Тешка су времена настала код нас горе, где више ни борба није могућна. Благо оном ко се уклони. Ти си се уклонио, благо теби п Бог-да те прости! 5рес?а?ог.

Шта мисле немачки проФесори о примању жена на свеучилишта ПРЕВЕО ЉУБ. А. ДАБИЋ (СВРШЕТ АК). Ја нисам у то тако сигуран као он. Хоћу да верујем, да Софија Коваленска трошаше врло мало на своје хаљине и шешире, које она не куповаше сама; али треба приметити и то, да је она праунука једне циганке која је без сумње, била више заузета ђаволом него својом тоалетом. Мишљења сам, да жене могу веома волети математику, па ипак за то да не презиру наките. Оне имају укус тако нежан и тако разнолик ! Оне умеју тако добро да се доведу у хармонију. Да сам ја имао част да будем немачки професор, и да се г. Киршхоф и мени обратио својим питањем, ја бих му био по истом „скоротечи" одговорио, да, пошто је питање о буџету резервисано, ми имамо у толико важнијег разлога да радимо на образовању жена, у колико се све мање и мање бринемо о нашем, и да, духовне ствари постајући нам све више и више индиферентне, неће бити никога у ХХ-ом веку, који ће их са озбиљношћу прихватити, осим ако жене узму тај терет на себе. У времену материјалистичке и утилитарне цивилизације, кад се све жртвује уживању и телесној угодности, где се наука негује једино ради њених индустриских примена, где се демократске идеје гаје заједно са претераном љубављу ка машинама и са све већим обожавањем новца, није ли нужно да се издвоји једно језгро жена здравог, отвореног, будног и ведрог духа, које ће имати све реткости без материјалне користи, љубави према истини у свима њеним облицима, крајњег поштовања према некорисном, нематеријалном, наклоности ка вештинама и наукама, које не воде никаквој стварној добити. Оне ће спречити човека да постане сасвим ништаван, или ће га натерати да црвени због своје неотесаности; са и оно мало стидљивости, што му буде још остало, он ће показати љубави према препорођеном укусу, кога он више нема, а има хипокризија и благотворних. Американци пристају да их Американке надмашују у свему што се не тиче банака, трговине и одважних и огромних спекулативних операција и предузећа.

Оии се одају својим пословима са љубављу и преданошћу; у том циљу су и рођени ; али њима је исто тако мило што се и њихове жене баве чим другим, употребљавају своју доколицу на облагорођавање своје душе, на усавршавање свог укуса и ума, и на своје оспособљавање да осете и других уживања, које долари не могу дати. Ако је сумњиво, да идеализам олакшава домаће тешкоће, са сигурношћу се опет може тврдити да је он потребан друштву за срећу и одржање његово. Његово последње прибежиште биће женско срце; али ни срце није здраво ако ум не ради. Нека се жене уче! Са изузетком понеког филолога, људи се неће на то-тужити. Несрећа је само у томе, што оне имају нарочите наклоности ка празноверицама, од којих је једна веома опасна она, по којој оне гледају свој спас у томе да буду примљене на свеучилишта, по којој оне верују да не могу стећи никаквог знања ако се не ставе под утицај дисциплиие било редовних било ванредних професора. То је у будуће њихова манија, њихова будаласта замисао. Један од кореспондената г. Киршхофа, филозоф Едуард Хартман, пребацује Немицама жалосне илузије које о том питању себи стварају, и веома их оштро опомиње да о томе мало боље размисле: — „Сале, у којима се држе предавања, вели им он у главноме, имају за вас не знам ни сам какве привлачне силе; оне вам изгледају као рај умова. Смешна заблуда! Оне много више личе на касарне где се људи механички обучавају у вежбању. Хоћу да вам кажем велику тајну: цајбоље средство да се човек научи, то је лектира. Нека оне од вас, које се мало брину о томе како ће дипломе добити и чија је једина амбиција обрађивање свога ума, нека остану код куће и читају. Упамтите добро, да ваша браћа и ваши будући мужеви, који изишав са свеучилишта не читају ништа, неће никада ништа друго бити до незналице и глупаци, и да сва светска свеучилишта су излишна жени, која уме читати". То је заиста лепо речено. По несрећи само, знати читати и размишљати о ономе што је се прочитало, сисати само срж из једне књиге, унети је у себе, свести је на њену сопствену суштину, умешати ту нешто и свога личнога, дати јој обележај свога ја, та вештина је врло мало распрострта и тежи да се изгуби. Данашње жене прате предавања, присуствују многим конференцијама, некадашње пак жене читаху више. Од тих ја могу да наведем једну, која је рођена при крају прошлог века. Она изврсно познаваше Ботанику, и ако није никада имала ни једног професора. Она познаваше све могуће биљке своје земље, њихове фамилије, њихова имена француска и латинска, места где се налазе, њихове навике и обичаје. Хтела је да има један живописни хербаријум, па да би га израдила, она се сама усавршила у сликању воденим бојама. После дугих пипања и лутања, она је себи створила свој метод, свој начин рада. Њен је хербаријум право чудо верношћу својом: корени, стабла, лишће и цветови, све је то истинито и верно, све је то живо и природно. Једног дана запитах је ја, на који је начин изучила и познала тако добро Ботанику. Она ми одговори: „Сине мој, ја сам је увек тако страсно љубила."