Zvezda

Број 21

3 В Е 3 Д А

Стр. 165

— Знаш ли шта? — Шта? — Ти мене волиш? — Волим. — И верујеш ми? — Верујем. — И радо би са мном разговарала? — Вих. — Онда ћемо једног дана ићи код једне моје рођаке. Тамо нас, неће нико узнемирити; а она ме тако воли да би се пре убила него што би нас одала. Хоћеш ли? — А где је она? — Тамо на »Тркалишту«. — Далеко је... — Не кажем ја данас, него одредићемо дан ако пристајеш? — Пристајем. — Како си ти добра!... Па, до виђења, душо! Буди вечерас код Милене! .. Кад је кући дошла, мати је дочека смејући се. — Тешко ногама!... Па куд си ишла кад си паре заборавила? — Видим ја шта је: треба то удавати! смејао се Стојадин. А она штукну у један крај кујне па ни да би беле... (Наставиће се)

МАТИ Д. С. Мережковскш

Слабих, малих крила, ја огтвих тиче, У зеленој ражи на родноме пољу, Плавом небу гледа, нежним глаоом кличе У скривеној меЈји... 1'де би ерегку бољу ! Над њим и над мноме летела је мати, Стрепила је јадна за младунче евоје И не прну даље... Сваки покрет прати, Плачући и љубе^, изнад главе моје. Појмих пред тим етвором, који љуби етрасно, Чар миља ког даде нека виша еила И у ерду евоме, иекрено и глаено, Благоелових тебе, о љубави мила... м

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗР7 од н. а. /вејкина (Наставак) XVI Ресторан Вопс1оп-Ноибе беше најбољи и најскупљи у Ници. Подешен за странце, он се дичио осим француске кујне још и руским и енглеским јелима. Русима су овде давали сољену рибу, свежу икру, шчи, боршч кашу колаче, премда је шчи, због сувишне киселине, више личио на лимунаду, него на шчи; Енглезима су опет давали крвав ростбиф и друга њихова јела. Кад супрузи Иванови с Коњурином заседоше за сто, и кад навикнута послуга зачу руски говор, њима одмах приђе човек у фраку, с писаљком и загшсником и одмах предложи за обед: „(:сћЈ, касћа, коиКћЈака е1 јкга гиззе." Глафира Семјоновна не може на први мах разумети речи француске, и човек мораде поновити свој предлог. — Господо, овај нам сам нуди шчи, кашу и кулебјаку... Овде јеруска кујна, рече она мужу и Коњурину. — Није ваљда?! викну Коњурин. — Ама, зар у француском ресторану? — Пре свега ово није француски, већ енглески ресторан. Ено и на карти стоји наппсано: „Лондон-Гаус", а Лондон је енглески град. Он рече.... да има икре за закуску... је ли но вољи? — Па разуме се ! одазва се Николај Ивановић. Дакле, енглески ресторан... Браво Енглези! До сад нисам марио да чујем за њих, а сад их већ почињем уважавати. — Еј, мусЈу! Можеш донети и шчи, и кашу и кулебјаку! радосно се обрати Коњурин човеку у фраку, и добивши од њега одобравајући одговор, иљесну га но рамену, пружи му руку и рече : — Мерси, мусју! Донеси, донеси што пре овамо све, што се тиче Руса. Водка рјус такође има? — Ма1з ош, топз1еиг. (Па дабогме, господине). - — Славно! Дај опет руку овамо! Човек у фраку даде знак једноме келнеру; овај притрча, и стаде постављати. У томе се доиесе стакло ракије у покретном нодносцу на ногарима с ледом, затим сољена риба; па онда кисели шчи, истина зготовљени са сирћетом, али опет је шчи, каша и добар комад разгрејане „кулебјаке", која је у осталом мирисала на паштете. Иванови и Коњурин навалише на јело, као да су утекли из глади. — Ето ви'ш, нити си врачао, нит' си сањао, а руска јела стоје пред тобом! говорио је Коњурин. — Хвала кочијашу што нас овамо доведе!... Па сад видиш ли ти што је: идосмо у руски ресторан, и не нађосмо ничега рускога, а дођосмо у енглески — па — што ти душа хоће, само ишти. — Гле, гле, чак су нам и црна хлеба донели, упозорава Глафира Семјоновна. Никола Ивановић окуша тај хлеб па рече: — Од куда је то црни хлеб! Осећаш каода једеш вашарске колаче. — Све једно; али у иностранству ми до сад нисмо ни таквога имали.