Zvezda

Број 21

ЗВЕЗДА

Стр. 169

готово потпуна несређеност. На првом месту, и највећој мери, то је старински догматизам, „естетицизам" који се потрже само још по пожутелим поетикама. Г. Савић говори нама, у 1898. години, са најозбиљнијим лицем на свету, са магистерским тоном пуним уверења, о „трагичној кривици, трагичном јунаку, драмском начелу, о о огрешивању о некакве драмске појмове! Ту су и неизбежни „стручни" изрази, којима се тако радо у нас баца прах у очи публици; катастрофа (у петом чину она мора бити!), кулминација, граница естетике, естетичка орнаментика, заплет, расплет. За њега је уметност „божји дар" и пуно таквих ствари које јако опомињу на критике, које гимназисте пишу по својим дружинама. Други слој, то су осгаци из читања Сагкп1аике и немачких илустрованих листова, несварени и неасимуловани појмови из модерне критике, који су му дошли тек из друге па вероватно из треће руке. Али како је то мршаво и слабо! Има о „психолигиским" питањима, говори се и о утицају средине (три расправе почињу тиме), провлаче се опет врло „стручни", изрази: форсирана ситуација, фарса, буфска опера, кошонерија. психологиско посматрање", робустна нагота и оно целом свету познато „људи од крви имеса". Писци о којима се у овој књизи говори, већим делом су другог и трећег реда. Има их и таквих који и не спадају у књижевност, и које ће иомињати само библиографија. У најбољем случају каква опширна историја књижевности. Што је најбоље, готово једино добро, у целој књизи, то су библиографски и биографски подаци. Неоспорно, од највеће је вредности расправа о Стевану Стевановићу, који црта занимљиву појавупрвог драматичара нашег и стање наше књижевности пре седамдесет година. Али како човек да се не љути када се то чини на овај начин: Стеван је био најстарији син Николе Стевановића, кабаничара овдашњег, и родио се, тако, 1806 или 1807 године у Новом Саду, у хлебарској улици, сада број 27. Основне школе и гимназију свршио је у свом родном месту, философију (сада 7 и 8 разред) у Сегедину, прву годину права у Јегри а остале две године у Пешти. По спољашности био је висок, витак, плав. Био је питоме и благе нарави, тако да су га свугде радо виделн и примали. Нико није чуо од њега грубу реч. Отац га је неизмерно љубио и кад су му долазили другови он им је свагда изнео вина и радо је слушао, шта су говорили. Стеван није пио али је много пушио, можда . и премного. (Страна 7.) Овим већ додирујем једну врло слабу страну ове књиге, а то је начпн којнм је написана. Ко је прочитао само две свеске књижевних студија каквог доброг западног писца, вазда ће се пријатно сећати оног бираног, отменог чисто књижевног стила којим су писане. То су стилисти првога реда, у којих се може наћи оно чисто естетичко осећање лепоте облика које и у најсавршенијих песника. Ја нисам толико наиван да то тражим и од г. Савића, али мора се рећи да, и по начину гшсања, ова књига не спада у књижевност, да г. Савнћ нема стила, и не зна да пише. Још најмучнија су за читање она места где му се прохте да буде .дубок, када хоће да „философира", како се то код нас

каже. Читајући таква места (почетак саме књиге на пример), ви имате исти утисак којн када слушате статиста који подражава великог глумца или певача који хоће да отпева тон који му гласни органи не допуштају да отпева. Г. Савић нема живости у духу, нема осећања лепога стила, читао је без сумње махом круте немачке писце, и зато му је стил утегнут, без израза, без јачине, стил обичног посетиоца новосадске „Камиле". Додајте томе још и традиционалну аљкавост српску. Види се из горе наведеног места како г. Доктор пише када прича; када хоће да је лиричан, он то чини у „китњастом", хладном и досадном стању посмртних говора: У разговору предусетљив и благ, у јавном положају услужан и без личних користи, у друштву искрен, расположен и пун шале, у породичном животу примеран и као син и као муж, у борби за народна права одважан, и до крајности издржљив, при јавним састанцима китњаст и скроз смишљен говорник, на перу јунак као што је мало њих. (177.) Шекспир је за њега „големи Енглез", неколико пута помиње се „фраза и бомбаст", има и: бламирати се, виц романа, „излуфтирати се" (до душе, нема и пасирати). Нађе се и по која крајње вулгарна реч: подли гадови, сорта, ђутуре, и — опростите ми, ви који нисте читали ову књигу — идеални ђор!... Господе боже: идеални ђор!!.. Наш господин Доктор Савић и Јашу Игњатовића (чији инстиктивни реалистички таленат не схвата, и за то га довољно не цени) каже ово... Али је њему свака стега била незгодна, премда је много говорио о правилима естетике. Он је заиста мало и читао, на жалост понпјрадије своја рођена дела. Из тих се пак није могао ничем добром научити (стр. 90) Мени су се ове речи с иозајмљеном духовитошћу учидале толико згодне као карактеристика г. Савића, да сам их хтео ставити на челу овог реферата. Но то нисам учинио јер бих био неправичан, нешто мало неправичан... Има један посао који би са коришћу — рАуме се, општом — могао радити уважени ново-садски естетичар. Нови Сад је тако дуго био средиште књижевног живота нашег, а г. Савићу, више него икоме, приступачна је драгоцена библиотека и архива Матичина, и он би учинио тако лепу услугу познијим књижевним историцима прибирањем биографске и библиографске грађе. Ако нам мајка прнрода није дала да дижемо зграде, није нам ускратила да носимо цигље и правимо малтер. На завршетку, нека је три пута проклет онај који је завео награду по штампаном табаку! Због тога смо преплављени разним секретарским историјама о куповању кућа и јапије за кућу, због тога намаје господин Мица Савић казао да је Стеван Стевановић имао сестру Марију, а ова кћер Јулку, због тога знамо од каквогје мрамора надгробни споменик који је подигао Живко Суботић својој жени, реченој Јулци.... Ј. Скерлић.