Zvezda

Број 23

3 В Е 3 Д А

Стр. 181

— Па шта ћеш голубице да ти тетка спреми за ручак? Само кажи, пиле моје! Све, што ти душа зажели, свега ће бити! — Па шта ви хоћете! — рече она. — Е, није то шта ја хоћу, него шта ти хоћеш! Мој би се голубић наљутио кад бих ја што друго зготовила. Али Пави не беше до ручка. Њу обујимаше једна мисао а та је да побегне од ове жене и из ове куће у којој је све изгубила. И та мисао беше све јача и јача. Она није помишљала куда ће. Начисто је била с тим да неће оцу и мајци, а на другу страну куд било. Стана оде готовити ручак а њој рече да спреми собе.... — Дела, голубице! Ти си »пајкила«, благо теткици, ти и намести! — Пава приста само да јој иде с очију. — Па што и не бих? Сад ми се ваља и томе учити да туђе собе спремам и чистим!... рече она, па је иолише сузе.... Осећала се сиротна, сама без игде икога ко би је зажалио или коме би се она могла пожалити ... (НАСТАБИТ.Е СЕ) шивот (у сиоменицу, од Хајнеа) —» Наша земља, то је грдан друм, А путници, ми смо, грешни људи, По путу се дижу прах и шум Пешке, коњем — сви јуре ко луди. Ту се збори, поздравље се шаље; Живот тече у бескрају дугом, А руља те гони напред даље Ти уступаш место евоје другом. Тек што смо се на станици ерели, Да се мало разговарат емемо, А поетиљон трубе;ћ.и нам вели; Да је време да се раетајемо! м ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од н. а. љејкина (Наставак/ XVIII Коњурина није лако било одвојити од играчкога стола ни помоћу Глафире Семјоновне. Он је седео за столом кад су Иванови дошјш да га виде. Пред њим лежаху гомилице измењана сребра. Иза њега стојаше накинђурена иамигуша: једном се руком ослонила на сто,

а другом се подбочила; на глави имађаше калибервску капу; усне јој је гарила лака наусница. И та намигуша је располагала новцем Коњуриновим, учила га игри и, премда је говорила француски, он је слушао и разумевао. — Уоуопз, шо11 У1еих гиззе..,. аргезеп!: № 3... говорила је она крупним а промуклим гласом. — Нумер труа? Добро... Нек буде како ви хоћете, одговори Коњурин. — Кад је труа, нек је труа. Кугла билијарска прелети зелено иоље па се врати. назад. Коњурин беше изгубио... — С'еб1: с'.ота§-е, цие уоиз ауопз регс1и... Ма1б пе р1еигеб раз... Ме1е2 епсоге. Она узе од њега две сребрне монете и баци их опет на трећу нумеру. Огтет губитак. — Тфу! пропаст! пљуиу Коњурин. Није требало стављати опет на ту нумеру, мадам-мамзел. Дедер на тринаесту... на ђаволски број... Знаш да смо на њему два пута добили. .—' Оћ, поп, 11011... I,а!85ег П101 1;гапс}иШе... рече она и ударн га по плећима и поново баци новац на трећу нумеру. — Е, кад је тако, онда дај бар да попијемо коју чашу коњака, мадам-мамзел, среће ради.... предложи јој Коњурин умиљавајући се. — Абзег... одмахну она руком. — А шта ти је то „асе?" Та баш нећу „асе." Хоћу да попијем! Момче! Коњак! Камо коњак? довикпваоје он гарсону, што је стојао поред њега са флашом уруци, и чашицама на подносцу. I арсон прискочи и нали чашицу. Коњурин испи. Регс1и... рече Коњуринова дама. — Опет пердју ! О не било те да Бог да! виче Коњурин. У тај мах приђе му Глафира Семјоновна и рече: — Иване Кондратијевићу... Бапите ту игру... Веле..., да сте много изгубили. — А! Наша петроградска даме долази! рече Коњурин окренувши јој своје црвено од пијанства лице п сићушне очи. — Чекај, матушка, чекај! Помоћу ове госпође почео сам да враћам губитке. Педесет и два франка спустио сам на ђаволски број. Но, мамзел, сад ћемо катр. На број катр... Метните ви, својом ручпцом... рече он набељеној госпођи. — Ама, оставите то, кад вам кажем, Иване Кондратићу, наставља Глафира. — Промените бар сто... Можда ће други бити срећнији. Шта сте се прилепили уз тај проклети билијар... Хајдемо оном столу на вагонима. — Не, чекај, противи се РСоњурин. — Видиш, познао сам се са овом црнооком, и ствар иде на боље. Добисмо на катр! Та је ли то могућно? узвикну он радосно, кад виде да му банкар одбраја гомилу сребра. — Мерси, мамзелЛ, мерси. Вив ља франс, теби... Ручицу овамо! И он домча Францускињу за руку и јако је протресе... Ова се смејала. — То је све због коњака. Чекај, стани. Сад све иде како треба, викао је он. — Е, кад си добио, дижи се... Макар сто промени! окупи га Николај Ивановић. — Зар не видиш да си пијан... Шта си се с том намазаном жентурином свезао!