Zvezda

V

3 Д А Б рој 23

V Пре но што ће сићи низ степенице бастиљске г. Шантеро хтеде као тица у лету прегледати П^риз и Парижане, који се испод његових ногу мицаху као мрави. Али ни торњи ни куће не интересоваху Албгрта, а и млада путница такође изгледаше неосетљива спрам овог чаробног призора. За време док стари трговац, наслоњен на ограду плат-.форма, окреташе свој доглед на све четири стране хоризонта, два млада срца стојаху у присуству, мирна а узбуђена. Напослетку Алберт узе Сесилију за руку, коју она не трже. Осмехну се на њу, а она, поруменив, плашљиво осмехом одговори његовом осмеху. И немим говором послаше једно другом заветовање и надање. Алберт се убрзо осмели и упути г. Шантеро-у: — Ви ме питасте одмах, рече он, ко ме задржао да не одем и не загрлим своју матер?... — Да... кад на послетку... — Опростите ми, али ја љубим г-цу Сесилију!... — Ви сте се заљубили у моју кћер?... — Ја се нисам могао разлозима поткрегшти.... Од тренутка када сам је видео у улици Севр... Напослетку ја се не могу с вама растати... Г. Шантеро га прекиде. Погледа за.љубљене, окрете се око самога себе, опет их погледа. При помисли да их види здружене, Његово лице показа неизмерну радост. — Дајем ти је, драги пријатељу! повика он, дајем ти је! По том додаде: — Ах! да је мој сиромах Буису међу живима!... На пет минута доцније Алберт опреми овај телеграм: в Драга мати, овога п}?та ја ћу ти представити моју веренипу и мога будућег таста."

позогитттн:^ Одбор — „Фрицхен" драма у једном чину од Судсрмана. Превео Свет. Јакишк. Код нас у Србији владају већ иоодавна у свему неки иосувраћени појмови, иа није чудо што се и о овој маленкости, позоришном одбору, не мисли правилно.

С тр . 184 3 В I IV Последњег дана те недеље, — бавише се на платформу Бастиље и још истог дана путници предузеће повратак у своје место — г. Шантеро, подбочен хотимично се посади испред чиновника министарства. — Господине Алберте, рече му, ми се нећемо растати а да ја не задовољим своју радозналост... — Чиме, драги господине? — Ја сам вас посматрао... — Заиста врло много сте ме посматрали. — Јесте ли ви то приметили? — Ја сам се питао у чему је тако интересантна моја скромна личност. — Ви сте одмах у мени побудили симпатију.... Ваше понашање, ваш частан изглед... Али, одмах у почетку, ја бејах покренуг неком сличношћу... — Сличношћу? — Да, ви сте жива слика мог друга из детињства, умро је.одавна, Богда га прости!.. Ах, ванредно срце!.. Што један хоћаше, други не одрицаше; били смо као два прста на руци; заједно смо ишли по Француској... Мој дични Буису, кад га се сетим!... Младић поскочи. — Куису? — Да, мој добри пријатељ!... — Па то је мој ујак! — Ах! Та ја сам то држао за извесно! Г. Шантеро показа своју најживљу радост; у своме узбуђењу рашири рукђ и на своје груди притиште Алберта. — Да, ја сам то држао за извесно... Ја то рекох Сесилији: „Видићеш да је то он!"... Она ме тераше да вас загштам, ну ја се устезах бојећи се да се не преварим.... Стари трговац пође за један корак уназад. — Ну онда, рече, ви сте син г-ђе Моние? — Зар ви познајете моју матер? — То је наша сусетка из Донзи-ла-Бела. Алберт би задивљен толиким новостима. — Само нас једна улица раздваја, настави г. Шантеро... I Јзјутра са прозора називамо једно другом добар дан... Њен син! Ви сте њен син! И она само о вама говори, за вас дише, за вас живи!... Ја знађах само да сте из малена отишли у Париз са ујаком Буису-ом, који обећа дати вас на науке; а ваша мати, оставши удова врло рано, остаде болешљива у родном месту... — Од .времена на време, долажаше да ме види, а и дописујемо се... — Како ће бити срећна кад дозна... — На ја ћу јој сам испоручити.., јер и ја вечерас путујем! — Зар ћете и ви путовати у Донзи? — Има већ осам дана, како сам требао загрлити своју маму! — Ко вас је задржао? Алберт се устегну, по том рече какав било узрок, не усуђујући се казати истину. — Е добро! путоваћемо у друштву! рече г. Шантеро. У осталом то је једна веома велика извина човеку: не мџслити правилно. Под таквим изговором може сваки да учини тушту и таму неваљалстава па све то да објасни и оправда овим говором: ја тако мислим, а *) У прошлом броју „Звезде", у реферату о Сремчевој књизи, изашла је ова штампарска оогрешка: Сремац није могао оптту услугу учиннти ни н.нма ни нама." А треба да стоји: „Сремад није могао учинити лепше услуге, ни њима ни нама." Ко хоће нек исправи. 5.