Zvezda

Број 23

3 В Е 3 Д А

Стр. 185

можда моје мишљење није правилно! Па уз тојош тај изгледа као човек разложан и широких груди, који није у својим назорима апсолутан. Многи људи озбиљни и поштени, који држе и веома полажу на свој карактер, до сада су увек сматрали да не морају бити такви, кад је реч о позоришном одбору; т. ј. да не морају бити веома скрупулозни у чувању извесних права и обављању извесних дужности, кад су та права, права одбора и кад су те дужности, дужности чланова одбора. Ма да су они на то место постављени са свом збиљом, коју таква постављења траже, и ма да се од њих очек}'је да се у том послу покажу толико исто савесни, као да за то имају хиљаду талира плате. Није ретко да чујете по где ког од ових људи који су на тим прложајима били, како вам с багателисањем говоре о томе, и чисто се правдају што су се ту десили. Међутим ствар је јаснакао сунце: онај који неће ту дужност да врши онако како она треба да се врши, не треба да седи ту, иначе је он несавестан радник. А сваки човек који о себи води^иоле рачуна знаће колико је такав прекор тежак. Међутим ову дрту пренебрегавања у карактеру појединих људи нисам уочио ја сам. Било је још некога који има практичан — инстикт, и на мах је оценио да су за њ баш такви „духови" најподеснији. Тада је наступило право „пребирање", као да се бирају посланици а не одборници. У ночетку се^још и имало нешто мало обзира, али кад се увидело да то може да изокрене ствар, одмах се збацила маска. То је искуство стечено присуством г. Л^убе Недића у одбору. Г. Недић као човек, који се одликује . својом скрупулозношћу и савесношћу при раду па ма то био и најмањи посао, узео је био просто „закон" и „ближа наређења", о којима сам вам већ говорио, па је у њима видео да одбор има. дужност и право: 1) да одлучује о већим казнама од полумесечне плате, изречене над глумцима и техничким управитељем, 2) да цени о постављању редитеља, капелника, инспектора куће и надзорника, 3) да одлучује о бирању н отпуштању чланова; одређивању плата; набављању и подизању нових снага глумачких, 4) да бира нове комаде и да склапа реиертоар; 5) да надзирава представе да-ли оне одговарају захтевима уметности и поделу улога, 6) да прегледа и цени буџет позоришта, 7) да решава о већим набавкама итд. итд. И онда је г. Недић, наравно, тражио да све те дужности обавља и да сва та права употреби. Ту је одмах настао судар. Управитељ није дао ни опепелити и Недић се морао повући. Он је дао оставку. Волео је се уклонити него поклонити. Али је тај факт довољан за осуду над управником. Остали су — остали, и то је до сад сва њихова функција била. Последња жртва најпасивнијег отпора био је драматург г. Глишић. Тога доброг и паметног човека уклониле су најскандалозније интриге, да би га замениле са једним понесеним па упуштеним лицем. II од тада влада у Управи потпуна хармонија. Али је и улога одбора сведена на нулу. А где год у једном организму закржљави једна функција или се чак

и потпуно жртвује другој, организам одмах почиње рамати. Ничије се право не може некажњено погазити. Зато више не очекујте никакав напредак у Позоришту. Лако је приметити да је Позориште за ових четири године овакве управе отишло за читавих десет година у натраг, и ко зна где ће се зауставити — ако га не затворе! Тако то иде увек и свугде, где се хоће само послушност. Треба човек да зна што паметно заповедити, па тек онда да тражи слепу покорност. Овако, кад неко не уме да разликује Шексиирову трагедију од једне гушчије џигерице — треба да пусти друге да га обавесте.

Треба одмах у почетку да вам кажем — и то чиним с чистом савешћу — да сам ја мишљења: да Судерман спада у ред оних писаца, кога ваља преводити, и кога чак сва^о озбиљније'позориште мора давати. То као увод, да би се избегао сваки неспоразум. Ми се, дакле, радујемо што је и „ Фрицхен" преведен, а кад је то учињено, још и са нарочитим допуштењем Судермановим, наша радост постаје неисказана... Премда треба знати да сам ја жртва свога начела. За мене постаје веома опасно ово моје тражење. јер како је Судерман много писао, то би га много и преводили, ег^о, много и давали. I I ту сад остаје за мене опасна алтернатнва. Или да не пишем о њему, као што нисам требао писати ни о другим немачким ауторима, што ми најзад не би ни било јако криво, само кад би ме уредник хтео од моје обавезе разрешити; — или да пишем и о овом немачком писпу, те да себе дефинитивно изложим подсмеху и изобличавању. Јер кад ја станем и о Судерману чак говорити своје мишљење, онда ће ми се бацити у лице да сам билмез, (од стране оних који ме мрзе); и да сам кретен (од стране оних који су ми паклоњени). Међутим ја вам морам и могу рећи само моје мишљење, —јер ја једва и своје стилизирам, а како бих тек са туђим натезао! — а моје мишљење не може бити озбшнно, бар никако, кад је реч о немачким гшсцима. Погатоје то већ утврђена ствар: да је немогуће разумети једног немачког драматичара оном човеку, који није учио пиротехнику у Штутгарту, или бар није слушао Зоологију у Бону. Ви се, дакле, морате спремити да чујете о „Фрицхену" једно сасвим субјективно мишљење које мождату једину особину има што је ипак неко мигаљење. У данагањем времену мигаљења су веома ретка, те према томе морају бити и скупа, па ипак ја своје мишљење и при тако доброј пени не продајем. Али га у толико радије дајем џабе, па још с тим додатком: да га не морате ни у колико усвојити. Кад сам се овако оградио, допустите ми да вам сад кажем: да је Судерман (ох! пардон! пардон!) сасвим промашио Циљ, који је себи ноставио, и у место једне драме, испричао нам је једну епизодицу, која — не браним може бити за извесна лица, и драматична. Но да испричам прво комад, јер је већ прилично протекло од дана представе. Један стари пензионирани немачки мајор, племић, од Дросе, има жену, меланхоличну, осетљиву (као што су све Немице по причама) и болешљиву. Сем ње има и