Zvezda

БРОЈ 24

БЕОГРАД, УТСРАК 24 НОВЕМВРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ уторником, чешбршком и недељом «&♦•••• ЦЕН А: за 3- хлесехз; 3. динар шш 1 круна Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена иксма ие прима ју се Рукописи не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

10 Г1Р-

У редник: Јанко ЈУ(. Ј^еселинобић

БР07 10 ГХ1Е 5 . Д.

С Е Т А Тајнена моја еета Лагано тихо еја, И лугом зеленим шета У крилу мирна сна. А до^е л' е духом горе Пред двери и олтар, У недра рујне зоре, Где чудни гори жар; Тад јаче и она еија С пламеним огњем тим А дух ее лагано вија, До гуети, црни дим!

Сокољаиин.

„ЦИГАНЧЕ

а

ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И ГЛАДНИ" — Јанко М. Веселиновић (наставак) XXIII Око подне дође Гајић на ручак и донесе пуно новости. Оричао је како је њен одлазак направио читаву узбуну, како мисле да се удавила и како је отац тражио све поред савске обале. — Хтели су чак и преко новина да јаве, те ја одем код Спасе у полицију те то обуставим. Рекох му: нека сачека два три дана, док се ова галама стиша, па ће се све у ред довести. Стана је била радосна што је Гајић полицију од ње отклонио; али Пава се зали сузама. Она је видела само оца и мајку како преплашени јуре и траже је. Горко је пребацивала себи што нијејуче. кући отишла. За ручком није ништа окусила. Узалуд је и Гајић и Стана тешише, она се није могла утешити — Ја њима не смем жива на очи! Ја морам себи главе доћи! — јецала је. — Чуда Боже! Као да си ти прва! Моја ћерко,

на теби ни постало ни — нестало! Ја се само чудим шта ти је, кад, ево, човек пристаје да оде лепо твоме оцу и да запроси твоју руку. — А шта да му каже ако запита где сам? -— Шта да му кажем? — рече Гајић. Казаћу му истину! Рећи ћу да те волим, да си се ти противила да те просим и да сам ја онда употребио ову прилику да те принудим! Они ће се мало џапати, али ће благословити брак, јер немају куд! Она се замисли. Учинило јој се и самој да ће то бити најбоље. Ма да јој је нека унутрашња слутња говорила да то Гајић учинити неће, опет је угушивала и сузбијала ту слутњу. Да би се показала да му верује, она убриса сузе и поне разговарати. То развесели све. Гајић је миловаше по њеној црној коси, а Стана причаше стотину ириноведака и навођаше толике примере, како су се многе честите жене на тај начин поудавале; наведе чак и имена неких познатих госпођа. Око два сахата по иодне Гајић се диже да иде у канцеларију. Љубећи Паву обећа јој да ће опет преД вече доћи и да ће јој донети вести о њезиним. Она, да би побегла од страшних мисли што наваљиваху, устаде и оде помагати Стани око судова. Пошто то свршише и умише се она замоли Стану да јој да каква посла. — Не могу овако-празних руку да седим! рече Пава. — Благо тетки! — рече Стана па јој унрти неке јастуке да шије. Седеле суи разговарале, разуме сео Гајићу. Стана је вазда причала измишљених ситница о његовом детињском несташлуку, о његовој карактерности о.... једном речи о свему што би му могло дати важности у Павиним очима. Пава је слушала али није чула. Њене мисли беху далеко, далеко.... Заронивши главу у посао предала се сва својим мислима. Она завири у своје рођено срце и ту не нађе више оне љубави према Гајићу. Она је хтела да га воли, али нешто у самом ерцу одбијаше је од њега.... Он јој од јуче поста са свим други човек, човек обичан поред ког прође а и не гледа га. Пред очима јој стојаше његова слика јучерашња и она беше грозна, одвратна. Она је гонила то лице али га не могаше одагнати....