Zvezda

БРОЈ 26

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 29 НОВЕМБРА 1898

ГОД. II

ИЗЈ1АЗИ ушорником, чешвртком и недељолг ЦЕН А: за 3. месец 1 динар шш X круна Претплату пркмају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

П ретплату треба с.тати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена тшсма не примају се — "^'9*Рукопиои не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ У/1. БР. 9

БРОГ 10 ПР. ^гц.

Уредник: Јанко ЈУ(. Јјеселинобић

егроу з.о 'пр. □□□СГј СЈД С^Г; СЗ I 1) 18—3 !=1ЈГ5 = С

МЛАДИ ОРАО ( Б асна) Млад ое ор'о под облаке крен'о, Па размишља еа виоина неба: „Шта је вемља и еве шта је њено ? „Ништавило, што презрети треба. „Ено елона — к'о да гледам мрава, „Шума личи на малено џбуње, „А ти људи, та еујета права, „Изгледају као какво труње. „Хај, та орла друкше Гоепод етвори, „Он је би^е мимо земног евега; „С муњом лети, е громовима збори, „И небо је етворено рад њега." Тако ор'о и на крила гледа, И подсмехе земљи шаље холе; За тим летну још некол'ко реда, Па ее онда — и он епуети доле. ЈИилорад Ј. јУГиШробић.

0 „ЦИГАНЧЕ" ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И Г /1АДНИ" — Јанко М. Веселиновић (наставак) XXVI А Пава?... Док је Гајић заснивао свој будући живот, она је јурила као бесомучна смедеревским друмом. Она није знала пута, доста јој је било да ће је тај пут некуд одвести, некуд далеко од Београда одакле је бежала. Није мислила о будућности. Њена се мисао следила и застала као санта уз обалу. Осећала је само грдне терете на души. Нису јој падали на ум ни отац ни мајка; ни на чем се њена мисао није зауставила. Једно једино што је свесно вршила то је да избегне сваки сусрет с људима. Хтела је да

је нико не види, да је нико не ослови, и за то је често свртала с друма те се крила по њивама чим б» кога на друму видела. А ноћ, тишина. Кад и кад заклопају по нека кола на друму. Мз даљине догшре лавеж паса. Над њом небо осуто звездама што некако благо трепере; из земље дија некакав топал дах, али га свеж ветрић разблажује.... Она иде даље, бежи. Ни види ни осећа те лепоте, нити јој је до њих. Само корача нагло да се већ задијала; са чела јој је цурио зној. Умор је савлађиваше, али се отимала. Најзад стаде, даље није могла. Спусти се крај друма на росну траву. Толико се беше заморила да не имаде моћи ни руком мрднути. Напрегнути живци клонуше, очи јој се склопише и она заспа оним мртвим сном којим заспи изнурени ратник у бојној линији... Кад је очи отворила сунце се беше родило; више ње стојаше један сељак просед, блага лица. — Јадо јадна, што си ту заспала? -— Уморна сам. — Одакле си? Да ниси из Смедерева? — Јесам - слага она. — Хоћеш у Београд? — Нећу; хоћу у Смедерево. — Имаш ли кога тамо ? — Имам мајку, па сам њој пошла. — А идеш из Београда? — Јест. — Па хајде, и ја ћу у Смедерево. Можеш сести на кола. То благо лице, та пријатељска понуда дигоше је. Али јест! Тело се готово укочило. Осећала је болове у целој снази, а на ноге се једва ослањаше. — 0, брате, како си то!... Не ваља никад да човека бије ведрина! Мора да си се подбила? — Јесам рече она и заплака. — Немој плакати, сиротице моја. Ходи овамо, препни се на кола. И доведе је до волујских кола, па јој поможе да се препне. Овај благи глас, па ово мило лице скоро као у оца њеног ражалише је. Сузе линуше као киша из лепих очију њезиних.