Zvezda

БРОЈ 29

БЕОГРАД, НЕДЕЉА 6 ДЕКЕМБРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ ушорником, чешвршком и недељом Ц Е Н А: за 3. хлесехд; 1 дизех&р или 1. зсрзт-на. Претплату примају све поште у Србији и иностранству

БЕЗДА

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ У редник: Јамко ЈУ?. Јјесе/гиновић

П ретплату трева сллтп : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Неплаћена тшсма не прниају с« Рукопиои не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

БРОТ 10 ГГЕ 3 . ^гц.

З-О ГТГ. Д.

ХТЕО БИХ ТИ ПЕВАТ!.. Хтео бих ти певат у најлепши звуци Пеему пуну миља, пуну осе-ћаја, Ону дивну пеему: кад по горкој муци Жи1е има само слатких уздиеаја; Када бурна речца врелу љубав каже, Када поглед ока чудним зраком ејаје, Кад се душа е душом разуме и елаже. Када цело би-ће милу срећу таје. Али мо^ки немам, елабе еу ми еиле; Када на те миелим узбуркају е' груди, Очи ми се муте и сузе би лиле И еилне ме тада овладају жуди : Жељк'о бих те тада на грудима мојим, Жељк'о бих те овде на мом ерцу верном, Да блажено умрем на уснама твојим, Са љубављу твојом ерек.ом неизмерном, — Л5 ић.

ТУЊАВИ ТАСА — БРАНИС/1АВ Ђ. ЦВЕТКОВИТ, БРАНА— -т- Кад је Таса Тасић проходао, дошле су све комшике на »поступаоницу«. Радознало су очекивале, шта ће Таса да узме. А било је ту свакојаких стварчица. И маказе и чекић, и перо и коњ од олова, и сабљица од лима .. Све му је то мати поређала, у један собњи буџакчић. И разломише, Таси више главе, погачу »поступачу.« Он пође; а комшике су нагађале, шта ће Таса да дочепа ручицом. — Сабљу ће!... — Неће! -— Маказе ће... — Коња ће... И Таса није ништа од тога узео. Пришао је углу и бленуо у стварчице. Ако је умео да мисли — ко зна шта је мислио! Тек после дужег мудровања, докопа перо!

— Перо! — 0, мајчин писар!... — Списатељ..! Викнуше комшике са свих страна. Па онда, заредише цмакати Тасу. А он, гледа и држи перо. Гледа, некако блесасто. Да је умео да говори, сигурно би казао: »што ли ће ми ово?«... Главно је: Таса је проходао. Иде, мало несигурно, али главно је да иде. И, дај Боже, да далеко оде!... * Кад је Таси Тасићу било дванаест година, пошао је у гимназију. Некако није изгледао као остала деца. Био је увск замишљен. Све је нешто мислио! А ево, шта је мислио: Седео је у последњој скамији, где седе велики ђаци, а он је био висок и сув. Та је скамија до ирозора. А његово место, у среди. ГЈа је једнако мислио: да моли, да га преместе на крај — до прозора, где седи Јеротије Ђукић »бумбар«. То је мислио. Јер на прозору има увек доста мува, а он је волео да их хвата, па да им кида главе! А за чудо је умео лено на врховима од читанкиних листова, да измеља мувину главу, па изађе: к'о тица... к'о цвет; а неки пут и к'о мапа, она — до габле, што представља Африку. То је Таса мислио. Зато је и био замишљен. И нодигао је десну руку; савио све прсте, а само кажипрст и средњи стрче у вис. И једва чујно процедио кроз зубе: »— Молим вас, господине!« »— Шта ћеш? —« Дрекну господин Коста, што предаје немачки и погледа Тасу преко наочара. »Да ме... овај... преместите до прозора...?« Вели Таса, и прстом шара по скамији велико ,Д«. »Наноље! Као пуст, напоље!« И Таса изађе да стоји, крај дувара, у друштву, са ранијим »истеранцима«, како их господин Коста називаше. — Стоје они, па се тек наслоне уз дувар. »Истеранци! Даље од дувара!« Виче господин Коста. И они се измичу. Тако пропаде Тасина прва жеља, да седи до прозора. А после прве жеље, пропадале су редом и друга и трећа и.. четврта...