Zvezda

Б рој 29

3 В Е

3 Д А

Стр. 229

МОЖДА НИКАД ВИШЕ... - НЕЕЈ1АК НАХ«0 Ф О, погледај еунце при емирају евоме Где кроз гране ломи евој поеледњи зрак Подледњи пут, можда, — еве ме миели ломе... Са мном гледаш еунце и тај кобни знак. Ох, не реци тако,... не вре^ај ме... -ћ.ути! Спојене еу руке — топли еунчев ејај; Туговањем твојим тако ми не елути Раетанак би био и мом жић.у крај ! Погледај ме, душо, још једанпут еамо, И још један, дај ми, елатки пољуб твој — —! — Можда никад више... опроштај да дамо, Пре него ее еврши јадни живот мој... Београд, 1898. г. јј ор _ уЈ џ Ц еии ћ.

ГРОБЉЛНСКН знд НАПИСАЛА БМИЛИЈА НАРДО БАСАН СА ШПАНјОЛСКОГ —«■—■ Од свију дућана у маринедској варошици најскромНији, најотрцанији и најтиши је Бонаретов дућан. Чисто не бИсте веровали, да је власник те пањече мелез Француза и Каталонца, дакле двају нлемена тако трговачких и предузимљивих. Може бити да се то може тиме објаснити, што две једнаке силе једна другу ниште, кад се сукобе. Бонаретов дућан није без занимљивости за посматрача. Противно великолепним углађеним таблама стакла, сјајног бронза и светлим, глатким стакленим куглама и полированим излозима, које мало по мало набавл 3 ају остали трговци маринедски. Ова трговина задржала је своје рафове, грубо намазане плаветном бојом, старинска мала оканца, патос од хладних и влажњих цигаља, старинске клупе и од чести одлепљене тапете жућкасте боје, коју време потамњује у неодређену боју уме. У излогу (ако се тако може назвати Бонаретово прочеље) сјаје се место шкрипаве свиле и мека аксамита, уметничких ситница или шешира перјем украшених, неколико низова зелених ђинђува, папирне кутијице стаклених перла, грубе карте, лоше ножице, зарђали ножићи, завежљаји плиша и вунице за већ... све то већ старо пола столећа, покривено сивом копреном прашине, тако да оштре и пакосне очи несташних Маринеђана сваки дан посматрају, како напредује паучина, коју велики паук сасвим мирно напреда у левом углу излога. Бонаретов дућан изгледа као самотно место, камо не долази жива душа; и заиста у дућан врло ретко доћи ће какав купац. Кад маринедске даме измисле какав особити посао, или ти што, што је изишло из моде ба-

рем пре тридесет година, треба за покладну маску, онда се сете Бонарета и дођу до њега. То су онда црни дани за прела паука, када прашина и старудија бивају узнемирене у њиховом покоју. Да, госпође варошке одборниковице, бригадниковице или консулке хоће и такве андрамоље!... али у Бунаретатога има! Не може се избројити благо, које може да крије такав дућанчић у својој разноликој и чудној деоби. Хоћете ли да имате челичне пређице на појас? Бонарет ће вам ишчепркати три или четири. Хоћете ли да превучете свиленом чипком златну жицу? Добићете је у Бонарета. Јесу ли опет почели да носе старинске лепезе? Бонарет ће извући из дубљине рафа кутије од позлаћене хартије и у њима су лепезе са перлама, извезене златом са чипчицом из времена царевине (етрие). Бонарет је био човек болешљив и суморан. У трговини био је немаран и изгледало је, као да продаје само за љубав купцима; кад је метао новац у шкрабију, он би уздисао. Није марио за ценкање; није правио разлике у роби, па је исто тако дао за три пезете (динара) скупоцену лепезу, као што је искао дуро (талир) за клупче црвена памука. На његовом лицу оставила је жута грозница неизглађене трагове, па ни у време највећих летњих врућина није скидао свилену капу и топле бочкоре. Живео је са двема кћерима, жена му је умрла од сушице. Старија кћи Хоакина, већ зрела девојка, са њеним свенутим, јужним и зеленкастим лицем изгледала је налик на јурчет, а са својом мршавости на мотку у хаљинама. О њеној прнмерности људи су много говорили. Али при томе нису знали, да ли је кад учинила дело т које би посведочило њено поштење, и њен добар глас имао је можда свој повод у њеној одсудној ругоби и у извесности, да се никад неће удати. Млађа, Клара, ако је и личила на Хоакину, занимала би утанчана уметника из мистичке прерафаиловске школе. Подобро продужени овал њеног бескрвнога лица почивао је на нежну врату, правом струку .Ђиљановом. Њене очи, зачуђене и светле, биле су замишљене и дубоке, ипак чисте. Велико чело било је глатко као слонова кост и светлило се невиношћу. На витком и правом телу испупчиле су се девичанске груди, мале и округле, као оно у мадона, које на иконама из петнаестог столећа доје малог Исуса. У Маринеди никоме ни на крај памети, да је Клара лепа; а управо и није била лепа, осим ако је ко погледао на њен стас са фантазијом, испуњеном уметничким успоменама и естетичким попуштањем. У осталом у Маринеди је пуно таквих лепотица, као оно сад што има новаца на Хавани, па има тамо боз боле девојчица свежих, лепих и умиљатих. А ни Хоакина ни Клара никад се нису појављивале; њихов дућан био им је као клостер; нису ни недељом ишле на променаду, кад је свирала војничка банда, нити су икада купиле два седишта на галеријп у Колисеју, нити су учествовале у баловима у трговачкој касини, па ни на војничку мису нису одлазиле. Живеле су као пуж у кућици Ни с ким се нису дружиле. Њихова забава недељом била је — докле је отац ређао карте на ишчилелу трпежњаку — што су читале свешчице фран-