Zvezda

3 В Е 3 Д А

Б рој 31

у но1ш, а до сватова допре само једаред његовјак глас: »Брњооо!...« Постоја неко време, и одједном се гудуре проломише од пуцња Милутинова сребрњака. Стигао је Тодора, и ранио му коња у сапи. Кад Тодор сјаха Милутин извади кесу и одброји тридесет дуката у злагу. — Ево ти за коња, али други пут немој чикати!... Најрадије се весељаше, летњих вечери, под ведрим небом. Који походплац загушљивих механа не би позавидео весељу његову? Свуд је око куће његове шума, а велико, пространо двориште је на једном обрешку као пропланак. Милутин изнесе пун бакрач вина, метне га на рудину, па около носедају и гости и он, те пију, певају и пуцају из пиштоља. Куд год погледате весело. На све стране брује прељске иесме и припеви љубавни, праћени смехом и покличима момчадије. Месец се величанствено помаља иза врха шумовитог брега, па журно хита висини на састанак звездама, што трепере заносно и мило у радости, и љупко се смеше на свога драгана. Одсјај те небесне љубави озарава цео свет, па и двориште Милутиново, и њих веселе крај руменог вина. Шума тајанствено хучи од поветарца, па вам се чини, да чујете шапат среће, наде, љубави; шапат пун слатке чежње и неке узвишене свете тајне љубавне. Није се ни чудити што Милутин очува свежину и ведрину духа, те суморност, клонулост и очајање, те чудне болести кашег меког колена, иикад не нађоше места у души његовој. Чедо рудничких планина, однеговано на крилу мајке своје! Милутин бејаше пун поноса и самоуздања, пун одважности и наде, пун узвишеног нежног осећања. Зимње вечери је проводио крај огњишта. Он седне у прочеље; с десне стране ватре стари слуга Срећко, те пева уз гусле јуначке иесме, а остали укућани редом по старешинству. Остале слуге, сем једног што служи вино, стоје, или седе, за прекладима, па чекају на наредбе домаћинове. У кући Милутиновој регко је кад било без гостију, странаца, путника, намерника са размих страна и сиротиње, која увек налажаше помоћи и усрдног дочека у дому његову, као и сви остали.

Отац Милутинов погинуо је у двадесет петој години својој у оној тешкој и узвишеној борби за слободу нашега народа. За сина се с правом сме рећи: достојан је оца свога. За оца знађаше само по причању магерином: -— Зими по Богојављењу — причаше она баш у зору отиде иоследњи пут од куће. Теби је било шест година, а Марку (млађи му брат) четири. Спавали сте обојица загрљени. Он сиромах приђе, па вас ижљуби; поздрави се са мном, и ја заплаках као дете.

»Не плачи, јер ја морам бранити и тебе и ово овде од насиља турског!«... Ја још више у плач! Ухватим га око врата, да га. задржим. Он ме одгурну, загледа ми нраво у очи, па рече: »Ако погинем, остављам ти у аманет синове. Учи их да буду ваљани људи, добри хришћани и Срби!... Чувај их као зеницу и немој се удавати!«... Опет приђе, наново ижљуби и тебе и Марка, гледа вас дуго, па кад му сузе засијаше у очима, трже се, иоздрави се још једном са мном, и оде не проговорив ни речи. Никад га више не видех; нити знам куд му је тело, и где је погинуо. И Милутин је ишао два пута у рат. Да сте га гледали кад је пред кућом јахао коња, полазећи да погине, не бисте на њему, том п иликом запазили ничег готово, што иначе не видесте у изразу његову, кад полажаше где год на весеље. * * * Једног вечера сеђаше Милутин крај огњишта на своме обичном месту, а стари слуга пева уз гусле: »Кад се шћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврЕ1е«.... Старији му син Васа бејаше отишао да обиђе трла, забране, свињце, и да види шта раде свињари; а млађи — Милан одјаха у град, да купи соли за стоку. У дворишту се чу коњски топот. Мало постаја и у кућу упаде Васа блед и преплашен, као да га ко јури, а за њим и момак, што бејаше пошао да ноћи у трлу. — Што се враћате? пита Милутин. Васа не могаше проговориги од узбуђења, те момак узе причати: »Сретосмо кодпотока чаСимеуна, па нам каже, како те вечерас, за бусијом, чекају неки с пушкама, јер мисле да ћеш ти ићи да обиђеш свињаре. То нам рече ча Симеун, и вели, да се вратимо, те ти кажемо, да се чуваш!« — Знам ја чије је то масло, али неће Милутина поплашити.... рече Милутин па после кратког ћутања погледа Васу и упита строгим гласом: — Па зар си се вратио, плашљивче ? Васа ништа не одговори. Стоји иред оцем, а сав се тресе од страхл и стида. — Па дете је, Милутине, — брани га мајка, изговоривши ове речи илачним гласом. Милутин јз погледа; она обори очи ћутећи. — Тешко мени с таквим породом, —рече Милутин гневно, набра обрве, иоћута мало, па се тек окрете момцима, и оштро заповеди : — Брњаша!... Одоше да спреме коња, а он скиде с чивилука кубураше са сребрним јабукама, прегледа их пажљиво, метну у кубуре, па пружив жени не рече ништа; али, она је разумела: оде, те даде пиштоље момцнма да метну на коња. Кад се врати