Zvezda

Број 31

3 В Е

3 Д А

очи јој беху уплакане, а Милутину не смеде рећи ни речи, нити га замолити да не иде. Брњаш спреман бије ногама о земљу, и вришти чекајући господара, а два момка га држе за вођице, јер би се од једног могао отети. Милутин изађе те узјаха. Отворише врата на дворишту; он окрете Брњаша, таче га бакрачлијом те се проне, и бесно подскочи напред. Лорда скочи испод трема од коша, арлукну радосно, па лајући нојури за коњем. За часак се изгубише у ноћи

Објављен рат. Дође наредба да се купи војска. У кући Милутиновој вођаше се овакав разговор: — Е, хајде, видећемо, како ће се деца показати, — вели Милутин и погледа Тодора, што бејаше дошао да му понуди неке волове на продају. — Шта ви велите?... онет ће Милутин погледав на синове. Васа се замислио, па и не чу шта га отац пита. — Није богме лако!... вели Тодор и маше главом забринут, јер и он има сина, што ће ићи у бој. — Јунаку је и то лако! — додаде Милутин живо, иа опет погледа синове. — Тешко је то!... рече Тодор развучено и уздахну дубоко. — Ми смо два рата издржали, па и не осетисмо!... опет ће Милутин. А они други?.. — пита Тодор гледећи преда се, сетио се погинулог брата, те му туга паде на срце. — А они други, а они други, шта је с оним другима?... Нису их побЈтли због разбојништва и крађе! Погинули су бранећи народ. — Бранили сироти!... процеди Тодор кроза зубе замишљен, а осећаше, као да му ко срце чупа. Сина ће морати испратитити у бој. — Тетико ономе, што остане, да жали и кука!... умеша се преко обичаја жена Милутинова. Уздахну дубоко, погледа крадом синове, а страх и слутња јој притискоше душу. Осети се, као да већ чује црне гласове с бојишта, како су јој синови погинули. Погледа их опет жудним погледом, којим као да би их хтела вечно задржати ту, крај себе. Сузе јој се скотрљаше низ образе. То је срце материно проговорило. Још један тежак у§дах оте јој се са дна душе. Скиде поглед са синова и бојажљиво погледа: да ли је Милутин опазио. — Онај што погине, бар пребрине све бриге, а оном што жали, вечито остаје црно срце!... одобраваше Тодор. Васа је замишљао како је у боју, како ће погинути, а леш ће његов лежати далеко, далеко од куће на некаквом страшном, усамљеном месту. Ми-

сли како ће његова млада и мајка бити у црним марамама, са исплаканим, црвеним очима; како ће кукати и нарицати! Како ће га сви номињати и жалити; али, они ће бити сви заједно, живи; само њега неће бити! Он их неће никад више видети.

Није мпого прошло, а дође час да синови Милутинови пођу у бој. Није тешко погодити, како је мајка синове испратила. Осећала је да јој је срце из груди ишчупано, а још и горе. Ништа се не може поредити с осећањем мајке, која синове шаље да погину. Милутин је био намрштен, изгледао је пре љут него ожалошћен. Кад га синови пољубише у руку, намршти се још више и отпоче говорити тупим, промуклим и загушљивим гласом: — Деда вам је погинуо у боју, а ја сам два пута био у рату.... Немојте да гори од вас буду иред вама.... Ту застаде, ћута дуго, као да не знаде ни сам ни шта је почео ни шта ће даље рећи. Искашља се и још загушљивијим гласом продужи: — Срећан пут, децо, и дај Боже да победите, а ако.... Опет прекиде и заврши рекавши само још једну реч и то некако опоро, љутито: »Идите«. Срце му се стегло од бола, а сузе само што не кану. — Ти, Васо, треба да одеш до забрана, и кажеш момцима, да обале један грм. Видиш да је омалило дрва, — заповеди Милутин. Васа се прену из мисли, па збуњено и расејано упита: — С ким да идем?... Милутин понови наредбу. Васа баци нехотично поглед на нламен од ватре на огњишту, па помисли: »Они ће се грејати, а можда и ћаскати весело, и онда, кад ја будем смртно рањен лежао на каквој пустој, снежној пољани без игде икога свога!« Сав се стресе од те мисли; осећаше да не може никакав посао предузети, па ипак изађе из куће, да би се склонио испред погледа очева. — Заборавили смо ми, како је нама било пред рат!... рече Тодор, кад Васа изађе скрушен и замишљен. — Смоља! — нроцеди Милутин кроза зубе љутито, сам за се, а за тим гласније додаде: — Да су ми његове године!... (СВРШИЋЕ СЕ).