Zvezda

ВРОЈ 36

БЕОГРАД, УТОРАК 22 ДЕКЕМВРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ ушорником, четбршком и недељом -•тЦЕН А: за 1 месец 1 динар или 2. зсрзпга. -■«Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Ненлаћена ипсма не нримају се Рукописи не враћају се.

УРЕЛНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

брот го пр. гд;.

Уредник: Јанко ЈУ1. Јјеселиновић

БРОЈ 10 хп:^. рД.

У Н О Ћ И

1898

Ф Преко твојих гуетих ве^а, Кад се спуети санак тио, И под твојим прозорима Кад запјева славуј мио: Ја умирем, и к'о сенка, К'о дух који тајно блуди, У твоје се дворе крадем И дах пијем твојих груди. И док поно-к мирно броди И небом се зв'језде злате, Ја ти слатко име зборим И молим ее Богу за те. А кад пет'о лупне крилом И поздрави зору плаву, Ја се опет болан вра^ћам У гробницу — пуету јаву.... ЈЈлекса ШанШић.

НА БУНАРУ У ЗАГОНИМА - СТЕВАН МИЛИЈЕВИЋ. -

Сједимо крај бунара ја и Мићо и разговарамо: — Не ће ли се само мрве увременити! — Да хоће Бог дати, баш би требало, да се још који разор запара и које зрнце више у земљицу спус™. Бога ми, ко сад не посија: нек на пролеће не члијени срца, јер стрмно жито вели: за рана ме у земљу, за рана ћу и из ње. — А је ли како понијело ово љето? — Па, Богу хвала, није му мане, само нам комови слабо бацају. Убила тоња шљиве још у зелену, па немо'ш из котла ишћерати честите каиље више од осам ока. — Ма, нек се има што самљети; а ње: било — не било. — Оно, да није — јест: све је хвала, а љеб је храна; ама често запне и за образ, па чим ћеш

га освјетлати да није ње? Шта ћеш, господине, сад ће на праг крсна имена, па Божић, па Васкрс... па роди се, крсти, умре, а све се шњом дочекује и испраћа. — Тако је... Али би опет најбоље било да она није никад ни процурила. — Е, јест баш, цијев јој њезину, млога капа шње остала пуста, а колико је говеда »звекутор« замрио и прод'о — ни броја се не зна. Али шта ћеш сиру без љеба... Прва пошљедној не суди. Деде завири господине, је ли давно превалило подне? — Па, и није... Ево нема ни ибдруг сахат. Ја заклопим овај свој злокуц и завезем се у дубоке мисли — Бог те пит'о какве, а Мићо попусти покрај себе лушу и стаде причршћивати кајиш на десном оианку. Истом се мени оте поглед, 'нако уз пут. Кад отуд Мићин први комшија Средоје Станишић, угура к нама. Његово шашоврљање прене ме из дубоке мисли и чиним Мићи: Ето нам и Средоја! И Мићо опучи погледом, па ће: Е јест уситнио попут кад дијете истор прохода. ■— Бели се неђе надојио? — Ја, шта је... Видиш, ђе заплеће ногама канда коло води. У тај трен и Средоје пред нас... — Помози вам Бог! Бог ти помог'о, па ти нико ништ ( не мого! приватим ја, а Мићо ће: Бог ти дао стб оваца и двјеста вукова — на сваку овцу по два вука. — Вала и теби дукат од стб ока, па ни га мог'о понијети, ни оставити — већ црк'о код њега. — Прођите се загризања — већ сједи и одани душом, ако си се заморио. — Да рекнеш, да ми је душа стала у носу — није; али опет да се мало повратим. Р&ним га по матери; ако су ме године обладале — није ме још снага издала. И сад сам варклији но ђеки младић; макар ми је шесета узјала за врат. А раним га ја, ја се уздам још бар дваестак пре'о главе претурити, па онда скрстити руке. И сад Средоје подиже лијеву ногу к'о пијевац, те чини: Иј! иј! Сад би коло завео, да има што младо скокнути уза ме. — Би, вала, да те земља не би привукла к себи док би два пут поскочио — чини му Мићо